Industrijska proizvodnja kože i srodnih proizvoda u junu je pala za 14,8 odsto u odnosu na isti mesec prošle godine, dok je u odnosu na prosek iz 2023. godine smanjena za 17,1 odsto.
Kumulativno, od januara do juna proizvodnja u tom segmentu prerađivačke industrije smanjena je za 16,9 odsto u odnosu na isti period prošle godine. Iako podaci Republičkog zavoda za statistiku nisu ohrabrujući, višestruko nagrađivani mikropreduzetnik Miljenko Vuk, vlasnik porodičnog preduzeća za proizvodnju kožne galanterije Vuk Leather, koji kontinuirano posluje već 52 godine, radi "kao u priči", kaže Vuk.
Uigrani petočlani tim u njegovoj maloj firmi vredno šije, seče, buši, seče, ravna i savija razne kože i druge materijale kako bi ih pretvorio u torbe za razne namene, menije, cenovnike, novčanike, kaiševe, aktovke, kutije, od ranih jutarnjih sati... Kupcima koji svrate u njegovu radnju Vuk nudi više od 600 proizvoda, ističe on.
Još učim i posmatram
- Devedesetih godina samo na području Grada Zagreba radilo je 92 mojih kolega. Danas ima dvadesetak zanatlija, od kojih možda pet proizvodi, a ostali ili servisiraju, nude popravke, ili su uglavnom zanati, a ne proizvodnja. Nas četvoro do pet se i dalje bori i prkosi jer koliko god uvozne, strane, jeftine i skupe robe imamo, uvek nedostaje segment domaće proizvodnje. Ne isplati se naručiti deset specijalnih torbi za alat iz Kine, oni će ih napraviti u Hrvatskoj. Zato morate imati struku koja može da odgovori potrebama tržišta, a kako nas je sve manje, imamo sve više posla. To je paradoks, ali stvari stoje tako. Pomalo mi je žao zbog toga, ali i drago mi je. Nažalost, bojim se da neće biti dugoročne perspektive za našu profesiju ako se kroz institucije ne izborimo za očuvanje tradicionalnih zanata. Raspolažemo sredstvima putem javnih tender, ali to nije dovoljno. U svakom gradu ipak treba imati jednog torbicu, časovničara, obućara - objašnjava situaciju Vuk.
On dodaje da, dok težimo zelenoj ekologiji, malo ko se ipak odlučuje da popravi staru obuću, čak i skupu, jer je to gotovo prirodno da ih zameni novim. Zbog svega se zalaže da učenici zagrebačke škole za modu i dizajn, kao i njegove kolege, osim nastave iskuse rad u pravim radionicama, gdje će imati priliku istinski da nauče i usavrše svoj zanat.
- Ako imaju samo praksu u školi, slabo će naučiti struku, ali ne kažem da nije važna nastava. Kao zanatlija sa 30 godina iskustva nastavljam da se obrazujem, idem na sajmove, učim nove tehnologije i posmatram kako mogu da unapredim proizvodnju da bih opstao na tržištu - rekao je mikropreduzetnik.
Poznato je da su sektor tekstila, kože i obuće među najneprofitabilnijim granama domaće industrije, što je i svetski trend, podseća Vuk.
- Kada pogledate Italiju, Tursku, Indiju, Kinu, svi se time bave. Ovo je dobro jer svi jedemo, imamo potrebu za mesom, a koža se stvara kao nusproizvod. Udruženja za zaštitu životinja negoduju na naš rad, ali mi zapravo odlažemo otpad. Organski otpad truli veoma dugo i svakodnevno ga ima mnogo. Ne biste ga mogli potpuno zbrinuti da ga ne obradimo i tako vratimo ljudima na upotrebu. Zbog hiperprodukcije na globalnom nivou, naš sektor pati, pa mnogi oklevaju da uđu u posao. S druge strane, niko nas ne sprečava da razvijamo i stvaramo stvari koje još nisu na tržištu. Uz dodatnu vrednost možemo brzo da dođemo do boljeg standarda - naglasio je Vuk.
Postoje podsticaji, ali...
Problem niskih plata dolazi do izražaja prilikom ulaganja u posao.
- Morate biti konkurentni na tržištu, pratiti inovacije u razvoju mašina. Državni podsticaji postoje, ali ponekad su malo razvučeni, dođu 'na kap'. Na svaku cifru koju uspem da dobijem na tenderu dodam 20, 30, pa i do 50 odsto sopstvenih sredstava, jer znam da je to jedini način da održim konkurentnost, da kupim mašinu koju konkurencija nema i tako ubrzam proces proizvodnje -rekao je Vuk i naglasio da je zanatlijama izazov da ulažu u prostor zbog manjih zarada.
- Pojedini gradski prostori zjape prazni, a zakup jednog takvog bi, upravo zbog očuvanja tradicionalnih zanata, mogao da iznosi jedan evro. Ti zanatlije bi ih zauzvrat sačuvali od propadanja, što je 'vin-vin' situacija - predložio je on.
Vukov porodični biznis prošao je različite faze u više od pola veka rada, a sve je počelo skromno. Zanat sada ima više od 50 mašina za proizvodnju kožne galanterije, uglavnom japanski Juki i italijanski Omac.
- Pokojni tast otvorio je radionicu u vešernici, sa jednim osiguračem, sijalicom i prvom mašinom koju je zaradio u Nemačkoj posle godinu i po dana rada. U jednom trenutku nas je bilo 10 do 15, uključujući naučnike iz škole. Danas pravimo manje serije, visokokvalitetne proizvode od visokokvalitetnih materijala. Dakle, više se ne takmičimo sa velikim kompanijama i Kinezima. Imamo svoj program, radimo za institucije. Nedavno su nas prepoznali i u Hitnoj pomoći Grada Zagreba, čijim zaposlenicima prilagođavamo torbe koje koriste prilikom odlaska na intervencije. Pored kože i veštačkih materijala kao što je poliuretan, radimo i sa teškim tekstilom do 700 grama cerade. Sve mašine u koje smo uložili imaju mogućnost "prelivanja“ od tanjih do većih, težih tekstila i kože. Imamo mašinu koja šije 14mm materijal od koje pravimo kese za punjenje bankomata. Izrađujemo posebne stvari koje se ne mogu nabaviti napolju, specifične za dimenzije i potrebe naših klijenata. Naša radionica sa pet zaposlenih mora da zarađuje od 6.500 do 7.000 evra mesečno. Radnik ima svoju platu, kao i mesec dana godišnjeg odmora koji treba da plati dok ne radi. Morate da napravite promet da biste to mogli da uradite, inače će vaš radnik otići. Da kucamo u drvo, dobro nam ide. Na sreću, ne iznajmljujemo se jer bi nam onda sve postalo marginalno isplativo. Malo se plašimo najave smanjenja sufinansiranja Vladinih mera jer ne znamo koliko će one tada iznositi. Ako se na tržištu pojavi nova mašina koja košta između 20 i 30 hiljada evra, što bi nam omogućilo da iskočimo u poslu, a cene energenata porastu, možemo da zaboravimo na to. U tom slučaju bi bilo previše rizično da uložim svojih 15.000 evra na 7.000 evra državnih podsticaja - rekao je Vuk.
Praćeno povećanje plata
Vuk je u poslednje tri godine svojim radnicima povećao plate četiri puta, objašnjava on.
- Pratili smo sve od konverzije do povećanja cena. Najsrećniji sam kada mogu da podignem plate radnicima, ali ako mi struja poskupi za 20 do 40 odsto, ne mogu taj deo novca dati radniku. Mere vlade gde je povećan neoporezivi deo su velike, jer ako na kraju godine tvrdimo da smo dobro poslovali, ja taj iznos ravnomerno raspoređujem na svoje zaposlene. Mali preduzetnici dišu kao porodica. To je ključ, važnija je radna atmosfera. Onda ga 100 do 200 evra veća plata neće odvesti drugde - zaključio je Vuk.
Kurir.rs/Poslovni.hr/Prenela S. Č.
NE PROPUSTITE
Bonus video:
