Stotinak ljudi, od čega desetak stočara sa čak 5.000 ovaca, stanovnici su najvišeg naseljenog mesta u Bosni i Hercegovini, autentičnog i sačuvanog bosanskog sela, Lukomira. U ovom nacionalnom spomeniku i kulturnom krajoliku na skoro 1.500 metara nadmorske visine sudaraju se starinski i moderni načini života, ali daleko od civilizacijskih dostignuća.
Lokalci će reći: "Ovo smo mi, ovo je naše, ovo je Bosna!" A, turisti? Njih je mnogo više, ali najmanje domaćih. Dolaze sa svih strana sveta i dive se lepotama.
Hodža za sevap
Vlasnik stada od oko 300 ovaca je i Halil Čomor. Za sebe kaže da je stočar, po profesiji, jer od toga živi. Ali, on je i lokalni hodža u ovom selu, ali kako on to pojašnjava - radi sevapa. U Lukomiru, kao i njegove komšije boravi od 1. maja do kraja oktobra. A, pre nego sneg prekrije breg, svi silaze u niže krajeve.
- Ovo je mesto koje je Bog dao tako da je baš idealno za stočarstvo, za sitnu, pa i za krupnu stoku, ovih nekih šest meseci koji mi budemo ovde - ocenjuje hodža koji sa suprugom brine o svojim ovcama.
Ovaj vid stočarstva, prema njegovom mišljenju i nije posao za nove generacije, ozbiljan je i težak, a mladi žive instant kulturu.
- Ne može seljak biti instant, seljak mora biti seljak ili jeste ili nije. Težak je to život, zaista, ali i lep život. Ja se ne bih menjao, ipak su ovo moji izbori - jasan je Halil.
Osim za stočarstvo Lukomir je idealan i za ruralni turizam, a kojeg nema bez domaćih proizvođača, kako mesa, mleka i sira, tako i povrća. Jer, kako to ovaj hodža objašnjava - čemu sve ako nećeš iz "bašče" ubrati pa napraviti čorbu i poslužiti turiste.
NAJLEPŠE SELO
Lukomir je od 2009. godine na listi nacionalnih spomenika BiH, dobio je titulu "Najlepše selo u Bosni i Hercegovini". U okviru USAID-ovog projekta razvoja održivog turizma, Udruženje za razvoj ruralnog turizma u BiH "Alterural" sprovelo je aktivnosti na uvođenju ove međunarodne oznake u cilju očuvanja prirodne i kulturne baštine bosanskohercegovačkih sela i podizanja svesti o jedinstvenom kulturnom nasleđu koja ona imaju.
Ranije je ovo selo brojalo 500 stanovnika, a radila je i osnovna škola. Poslednjih 12 godina ovde niko ne ostaje preko zime.
- Zadnji put kad su ostali, osmoro ljudi, većinom je to bila stara populacija, to je bilo kad je bio veliki sneg u Sarajevu, kada ništa nije radilo i tad su im helikopterima dovlačili lekove i hranu i spuštali i od tada niko više ne ostaje - kaže ovaj ugostitelj.
Ali, se zato u nižim predelima, tokom zimskog perioda, pripremaju za prve prolećne dane kada ponovo izlaze na Lukomir. Tome svedoči i Saima Čomor koja svojim izlogom ručnih radova privlači znatiželjne oči turista. Pape, čarape, džemperi, trake, staze...sve je od domaće vune.
- Što se tiče ovih ručnih radova, ja to nemam vremena leti da radim, jer radim u bašti, u kući, imam goste uvek - dve sobe izdajemo, tako da želim njima da udovoljim. Ali zato pripremim vunu leti i zimu provedem pletući. Tako kad dođem ovde imam gotovo - pojašnjava Saima.
A proizvode, kako objašnjava, kupuje onaj kome su potrebni. Cene debelih vunenih čarapa su između pet i 10 maraka. Raspoložena, nasmejana i vitalna domaćica, kaže da je za njen izgled zaslužna upravo priroda koja je okružuje.
- Aktivna sam zato što sam na Lukomiru, a da sam u Hadžićima ne bih bila. A, sad iskreno ću da kažem, pa sad da li vi to meni verujete ne znam, meni su 63 godine, to su godine sa Lukomira.
IMA SVEGA OSIM BOSANACA
I zaista, teško ćete ovde naići na mrguda, izuzev možda u dva filma koji su ovde snimani - "Leto iznad krajolika" i "Gluvi barut", ali o tome se najmanje govori. Da li je do klime ili neke magije, ko će znati?!
No, hiljade turista ovde hrle svake godine. Poznati fotograf Dženad Džino, već drugo godinu je u ulozi vodiča za Poljake. U njegovoj grupi planinara su inženjeri, doktori, ljubitelji prirode....
(Kurir.rs/Agroklub)
NE PROPUSTITE
