Mirko Lazić (41) iz Beograda je profesor razredne nastave odnosno učitelj, a kako već tri godine ne može da pronađe posao u struci, odlučio je da se prekvalifikuje i to za rukovaoca građevinskih mašina. Upisao je kurs u trajanju od tri meseca, nakon kog je položio i teorijski i praktični ispit, stekao sertifikat, a posle samo nekoliko dana, zaposlio se u jednoj fabrici u Pančevu. Zadovoljan je uslovima, a pre svega činjenicom da napokon ima posao. Nažalost, Mirko nije jedini.
Ima i onih koji su završili samo osnovnu školu, pa se, posle nekoliko godina rada na nekom poslu, prekvalifikuju za drugi, bolje plaćen ili se zbog odlaska u inostranstvo, dokvalifikuju.
Direktorka beogradskog Otvorenog univerziteta Znanje ističe da su najpopularniji kursevi koji pohađaju i mladi, ali i stariji polaznici sledeći: obuka za negovateljicu, viljuškaristu, rukovaoce građevinskih mašina, ženskog frizera i daktilografa.
Beograđanin Mirko je ispričao da se godinama unazad bori za siguran posao, s obzirom da je stalno bio na zamenama. A kada su zamene istekle, više nije mogao da pronađe novo zaposlenje. Zato je odlučio da se prekvalifikuje.
- Diplomirao sam na Učiteljskom fakultetu, međutim ne mislim da sam više vredan nego onaj koji je završio za vodoinstalatera. Međutim, kako sam dugo bez posla, a živim sa majkom koja je bolesna, nisam u mogućnosti da čekam da neka koleginica zatrudni, pa da dođem na njeno mesto na dve godine. Tako da sam razmislio i odlučio da je najbolje da se prekvalifikujem, a ako nekada "upadne" posao iz prosvete, ali samo za stalno, videću šta ću - priča Mirko.
Na ideju da se obučava za rukovaoca građevinskih mašina došao je na nagovor prijatelja koji ima malu porodičnu firmu koja se bavi kopanjem zemljišta, a kojoj je potreban jedan zaposlen.
- Pošto obrađujem zemljište u jednom selu kod Pančeva, nije mi strana vožnja traktora niti rad na njivi, a moj prijatelj je to znao, pa me je posavetovao da se prekvalifikujem kako bih dobro naučio posao, te da će me zaposliti kod njega u svakom momentu. Tako je i bilo. Za tri meseca, koliko je trajala obuka, naučio sam sve ono što mi je bilo potrebno za početak, a sada se još više usavršavam na terenu, sa prijateljem koji mi je šef. Tako da sam prilično zadovoljan. Žao mi je zbog prosvete, ali šta je, tu je. Neki posao mora da se radi - zaključuje Mirko.
Više od 300 različitih programa
U ponudi ovog univerziteta ima više od 300 različitih programa i obuka za polaznike, a na obuke se javljaju ljudi koji su već zaposleni i žele da prošire svoja znanja ili su im potrebni sertifikati jer im to traži sadašnji ili budući poslodavac.
Direktorka univerziteta ističe da se njihovi polaznici mogu svrstati u dve grupe.
- Prva grupa su polaznici koji žele da se obuče za poslove koje nikada ranije nisu radili, a druga grupa su oni koji imaju radno iskustvo u određenim poslovima - ističe Lazarević.
Oni koji se obučavaju za neki posao, na obuku mogu ići u trajanju od 3, 6 ili 9 meseci zavisno od starosti polaznika. Polaznici uzrasta od 15 do 16 godina moraju da idu na obuku od devet meseci kako bi stekli uslov da polažu završne ispite i dobiju sertifikat stručne osposobljenosti za određeno zanimanje.
- Tromesečni kursevi su uglavnom za punoletne, dok je obuka u trajanju od šest meseci za one između 16 i 18 godina. Sama obuka je 90% praktična i realizuje se tako što se po upisu polaznici upućuju na praktičnu obuku u firme sa kojima Univerzitet sarađuje. Na ovaj način, mi osposobljavamo ljude da posle završenih nekoliko meseci obuke steknu osnovno, konkretno znanje iz određenog zanimanja sa kojim mogu da se zaposle ili otvore samostalnu zanatsku radnju i da kroz dalji rad nastave da se usavršavaju u novom zanimanju - ističe sagovornica.
Objašnjava kako izgleda obuka na njihovom univerzitetu.
- Naši kandidati se upućuju na praktičnu obuku u firme sa kojima univerzitet sarađuje gde oni dobijaju svog mentora, majstora koji će ih obučavati uz svoj redovan rad. Polaznici vode dnevnik prakse, ne svakodnevno, ali se osnovne operacije koje se savladavaju opisuju u tom dnevniku koji je vrlo sličan dnevniku prakse u srednjoj stručnoj školi. Polaznici na ovaj način svojim rečima opisuju radne operacije i on im služi i kao podsetnik, ali i kao dokaz da su određene operacije savladali. Na primer, kandidat na obuci za frizera će u dnevniku pisati postupak feniranja, šišanja klasične frizure ili mini vala. Dnevnik prakse overava mentor, daje ocenu iz prakse i sa tim polaznik stiče pravo da izađe na završni ispit - navodi ona.
Provera znanja na kraju obuke je teorijska i praktična.
- Recimo, polaznik na obuci za viljuškaristu polaže ispite u firmi u kojoj je obavljao praksu. Na ispitu je prisutan naš ispitivač koji kandidatu daje zadatak da određeni teret prenese iz jedne tačke u drugu po pravilima bezbednosti i zdravlja na radu, ali i prema zahtevima materijala i ambalaže koju prenosi. To je praktičan deo ispita koji se polaže na samom viljuškaru, a ujedno se ispituje i teorijski deo. Po uspešno položenim ispitima, kandidatu se izdaje sertifikat stručne osposobljenosti - kaže Lazarević.
Drugu grupu polaznika čine oni ljudi koji već neko vreme rade određene poslove, na primer kuvari i konobari u restoranima, ali nemaju sertifikat stručne osposobljenosti. Dakle, njima ne treba obuka, oni imaju znanje i iskustvo, već samo sertifikat koji to znanje i iskustvo potvrđuje.
- Ovi polaznici imaju pravo da na osnovu radnog iskustva izađu samo na polaganje završnog ispita. Dokazivanje radnog iskustva se vrši na osnovu potvrde poslodavca da su na određenom radnom mestu radili minimum tri meseca, polažu ispite i ako polože izdaje im se sertifikat. I to je to - navodi Lazarević.
Među polaznicima bilo je ljudi različitih zanimanja i starosne dobi, pa se tako jedan profesor engleskog jezika obučavao za knjigovodstvo. A imali su i najstarijijeg polaznika od čak 81 godinu koji je želeo da nauči da radi na računaru i u tome je i uspeo. Ima i onih koji su se obrazovali za jedan posao, a sada se prekvalifikuju za drugi.
OD EKONOMISTE DO NEGOVATELJICE
- Imali smo polaznika koji je završio frizersku školu, a došao je da se obuči za rukovaoca građevinskih mašina. Isto tako smo imali i ekonomistu koja je završila obuku za negovateljicu. Veliki je broj primera da bih ih sada sve nabrajala, ali to je čar ove vrste obrazovanja. U kratkom roku možete promeniti svoju profesiju, oprobati se u nečemu potpuno različitom od onoga čime ste mislili da ćete se baviti u životu. Isto tako, oni koji već imaju zaposlenje mogu unaprediti svoje znanje iz stranih jezika, knjigovodstva ili ovladati nekim novim veštinama koje će im pomoći u svakodnevnom radu kao što je kurs slepog kucanja - kaže Ana Lazarević.
Lazarević naglašava da je sve manji broj onih koji sada imaju i vremena i finansijskih sredstava da idu na potpuno novu obuku.
- Zanatske obuke se organizuju u radno vreme, zanat se "krade" pa je preporuka da se na obuku dolazi svakog dana ili minimum tri puta nedeljno po šest sati zbog kontinuiteta, zatim određena obuka zahteva i neka ulaganja, recimo ako ćete se baviti manikirom, najbolje je da imate svoj alat na kome ćete se učiti ali i koji ćete kasnije koristiti u radu.
Sve su ovo neki od glavnih razloga zbog kojih je sve manje polaznika koji mogu da se prekvalifikuju u neko od traženih zanatskih zanimanja. Zanatske obuke se ne mogu držani onlajn, jer je to nešto što je konkretno. Poenta je da se uz majstora uči, na primer, idete sa zidarom na gradilište, učite od njega dok on obavlja svoj posao. To je glavna prednost neformalnog obrazovanja da se kroz rad steknu znanja i prosto čovek osposobi da dobije zanat u ruke sa kojim može da nastavi da samostalno radi - kaže naša sagovornica.
Sertifikati ovog univerziteta su, kako navodi, priznati u našoj zemlji, ali i u zemljama Evropske unije.
- Veliki broj naših polaznika bili su ljudi koji su otišli u inostranstvo, oni koji su ovde bili zanatlije, građevinski radnici, negovateljice. Bilo da su otišli samostalno ili preko firmi koje vode naše ljude na rad u Nemačku i Austriju, naši sertifikati su im tamo bili priznati ili kao zanat po njihovom zakonodavstvu ili kao osnova za polaganje njihovog ispita zavisno od zanimanja. U našoj zemlji, naši sertifikati su priznati od strane inspekcije rada i inspekcije za bezbednost i zdravlje na radu. Za neke samostalne zanatske radnje, sertifikati su obavezni pri osnivanju, a nekima sertifikat traži inspekcija prilikom terenske kontrole - zaključuje Ana Lazarević.
kurir.rs/Nova
NE PROPUSTITE
