Danijela Stevanović (44) je samohrana majka trojice sinova iz Vranja koja se već tri i po godine, od smrti supruga, sama bori da očuva porodičnu firmu kako bi mogla da prehrani porodicu pa i deci ostavi nešto u amanet.
U tom kako kaže muškom poslu nije lako ženi da opstane, ali njen trud, snalažljivost i uspeh prepoznala je Privredna komora Srbije koja je Danijelu proglasila za najbolju među sto uspešnih u ženskom preduzetništvu u Pčinjskom okrugu.
Danijelina firma posluje već 21 godinu, a u razgovoru za Kurir je pokušala da dočara kako u praksi izgleda biti preduzetnica u Srbiji.
- Firma koju vodim je međunarodni transport, špedicija u sklopu toga imamo servis, vulkanizersku radnju, perionicu. Mahom je to muški posao. I ministarka Darija Kisić je na dodeli priznanja rekla "interesantno što je posao sto posto muški posao", ali eto mene je sudbina nekako naterala da ja ostanem sama u tom poslu i da moram dalje - otkriva naša sagovornica.
Danijela je samohrana majka trojice sinova, najstariji je student ima 21 godinu na drugoj godini je Saobraćajnog fakulteta. Srednji sin ima 19 godina, završio je dve srednje škole, ali je ostao sa majkom u firmi, kao njena desna ruka. Najmlađi je osnovac ima 11 godina i kako kaže Danijela "on je još mali"...
Iznenadnu smrt supruga i oca, porodica je teško podnela. Danijeli je tada bilo i najteže u poslu. Veliku podršku da prebrodi teške životne trenutke pružili su joj prijatelji, a većinu je stekla baveći se ovim poslom.
- Suprug je nažalost preminuo pre tri i po godine iznenada, tu nam se svet srušio... Nekad kad čovek ostane sam mnogo je bitno da imate prijatelje oko sebe i za neke ljude mi je drago što postoje u mom životu. A naravno da ima prepreka pogotovo što ženu niko ne shvata ozbiljno u muškom poslu. Gde god da se pojavim, na primer na tenderu za popravku motornih vozila za bilo koju sferu iz teretnog programa, ne shvataju te ozbiljno. Misle da je to nešto neozbiljno, međutim do sada se nije desilo da neki tender ne dobijem. Mislim, možda me je Bog zbog toga i spremao da budem hrabra i samostalna, ne znam - priča Danijela.
Navodi da su od osnivanja firme podelili posao, suprug je bio vozač kamiona.
- On je vozio međunarodni transport i non-stop je bio na putu. Ja sam bila ta koja je zadužena da obezbedi i utovar i istovar, carine, špedicije, naplatu to je već najteži deo posla. Naplata ubija ovaj privatni posao, tako da je teško. Mada kad se to desilo da nije bilo ovog rada i ovog posla.... Valjda se mozak i sva energija usmere i na taj posao da čovek jednostavno nema vremena za sebe, za tugovanje. Možda smo na taj način i prebrodili taj gubitak i ja i deca - rekla je ova preduzetnica.
Deca joj, ističe, dosta pomažu.
- Sinovi su se uključili odmah. Oni su preskočili onaj period odrastanja i detinjstva. Koliko puta kažem krivo mi je i žao kad pogledam njihove vršnjake koji i preko dana izlaze, uveče, a oni rade...Ovaj srednji sin, on je sa mnom na poslu od 8 do 8. U servisu gde nam je prodavnica i servis i sve, ali svesni su toga privatni biznis je takav, ako se radi ozbiljno onda ima i rezultata ako se malo da oduška, ili napravi pauza mnogo je teško da se vratiš u kolosek da pokreneš sve - navodi Danijela i prisećajući se da je posle sahrane supruga pomišljala da napravi pauzu jedno mesec dana.
- Onda su firme sa kojima poslujemo preuzele odgovornost na kontu toga, jer ako izađem iz tog koloseka prvo će radnici da odu, niko neće da čeka mesec, ili dva mora se dalje. Možda nas je to na neki način i udružilo i ostavilo u tom poslu. Mogu da kažem za firmu da je jedna mala, ali zdrava firma - napominje Danijela.
Na pitanje koliko su upornost i energičnost potrebne jednoj ženi da izgura sve to i na koje probleme najčešće nailazi u poslovanju ističe:
- Upornost i volja su broj jedan. Na primer, za utovare na jednu firmu čeka možda stotinak kamiona za jedan utovar, ili dva. Ako niste uporni nemate komunikaciju sa ostalima, nema šanse da se izborite pogotovo sad, takvo je vreme došlo. U našem poslu ima dosta vozila. Fabrike se zatvaraju, ili imaju smanjen obim posla. Mi zavisimo od njih, znači ako oni ne proizvedu, nemamo gotov proizvod za plasiranje, dalje za sirovine da im se dopreme. Baš je teško, ali uporna sam.
U firmi na čijem je čelu je sedam radnika u stalnom radnom odnosu, a preko leta u sezoni u vulkanizerskoj radnji zapošljava još dva radnika.
- Zamena zimske, letnje gume tu je i perionica za teretni program, tu već uvek nedostaju radnici po potrebi zapošljavaju se po dva tri radnika - ističe ona.
POZIV IZ PKS
Mislila sam da je opet neka kazna
A trenutak kada je saznala da je dobitnik priznanja i kada joj je ono uručeno prati neobična anegdota.
- Mesec dana pre toga dobila sam kaznu od APR, jer nisam dostavila tabelu statističkih podataka u februaru 2020. godine. Firma je kažnjena bez prava na žalbu po kratkom postupku i morala sam da odem na izricanje visine kazne u Privredni sud u Leskovcu. Međutim suprug je preminuo 17. februara 2020, posle nedelju dana krenula je korona, policijski čas ništa nije radilo. Mi jesmo radili zato što smo od nadležnih organa dobili dozvolu, jer mi radimo usluge za vozila koja su prioritet i onda oni mene kazne. Kažem pa ja imam sve dokaze da budem oslobođena. Prvo tu je umrlica, tu je knjigovođa čovek koji je dva meseca bio u bolnici u Surdulici zbog korone. Mene niko nije obavestio ni pismenim putem da ja treba da dostavim neku tabelu. Posle dve i po godine ja dobijam kaznu, a onda posle nedelju dana stiže poziv iz Privredne komore Srbije, koverta. Pomislila sam to je opet neka kazna. Kažem sebi neću da uzmem i tačka. Ne bežim od toga da platim, ako sam nešto zgrešila, ali u suštini sam pedantna što se tiče poreza, doprinosa, plata kod mene su radnici koji rade po 18, 14 godina znači od osnivanja. Kažem neću to da primim. Iz Privredne komore nisu uspeli da me dobiju telefonom poslali su mi mejl: "Molimo Vas javite se". Kad sam se javila prosto ne mogu da verujem pomislih ovo se neko šali, gde će mene iz cele Srbije neko da odabere. Vranje je mali grad pa i konkurencija je jaka i tako se i desi... I sinovi prvo nisu verovali, ali im je posebno drago što im je majka u pitanju. Bili su radosni. Mislim da su mi oni najveća snaga u svom tom poslu. Tu su i radnici tu je sedam porodica koje žive od rada i zarade u firmi. I da sutra planiram da zatvorim nije fer prema njima, mora da se oni obezbede dalje, već smo kao porodica. "Mi smo tim ljudi", to sam rekla i na dodeli priznanja. Kod nas u firmi nema "gazda, radnik svi smo isti". Oni su svesni da nagrade postoje i za njih, imaju 13. platu, imaju mnoge povoljnosti jubileje 5., 10. godina rada to ne zaboravljam - kaže Danijela.
Na kraju ova hrabra i uspešna preduzetnica i samohrana majka poručuje:
- Koliko god da je život težak ovakva priznanja mnogo olakšavaju prvo što vas klijenti drugačije gledaju i doživljavaju. Oduševili su me ljudi iz firmi sa kojima sarađujem. Oni su mi bili glavni pokretači u tom poslu da nastavim dalje. Snaga, volja moraju da postoje i da se voli ono što se radi. Znači ako se nešto silom radi, ne ide ništa silom, jednostavno ne ide i radnicima kažem više puta, ako nešto ne ide tog dana možda taj dan nije stvoren za tu vrstu posla, ostavi ga za sutra, ili drugi radnik neka preuzme neka nastavi, silom ne ide... Uostalom znate i sami naiđe umor, prezasićenje, ali tad pomisliš nije svaki dan isti pa biće bolje. Koliko puta pomislim gotovo, odustajem, nemam snage više, pa onda naiđe nešto lepo i onda vam da snagu i volju za dalje. Kako kažu vozači, ubacim u veću brzinu i gas i idemo dalje...
Planovi su tu i za budućnost, sa puno entuzijazma kaže Danijela Stevanović (44) iz Vranja, najbolja među sto uspešnih u ženskom preduzetništvu u Pčinjskom okrugu.
Kurir.rs/ T.S.
NE PROPUSTITE
