Amerikanka i Srbin napustili sve, pa život sa troje dece započeli na Tari daleko od grada. U miru, tišini i čistom planinskom vazduhu odgajaju svoju decu.
Tereza je Amerikanka, Boris Srbin poreklom iz Slavonije. Upoznali su se u Švajcarskoj, živeli u Belgiji pa u Beogradu, a od 2015. su na Tari gde su kasnije sagradili svoj dom i osnovali domaćinstvo. Priču o njihovom životu mnogi ne razumeju, ali oni koji ih upoznaju, ne samo da će je shvatiti već će se duboko i zamisliti. Porodica Šimurina na Tari živi bajku.
Tereza je bila profesionalna odbojkašica, devet godina je igrala i za reprezentaciju, a poslednju sezonu u sportskoj karijeri igrala je u Cirihu. Tamo se, kao sportski menadžer, našao i Boris, bilo je to u decembru 2009. godine.
"Kada sam ušla u hotel, on je bio u grupi od nekoliko mladića iz Rumunije. Imao je svetlu kosu i svetlu kožu. Videla sam da je drugačiji od ostalih ali ništa drugo. Kasnije, kada je trebalo da potpišem radnu dozvolu, lično sam se srela sa njim. On nije bio moj agent, bila sam malo sumnjičava, a on mi je rekao: Ne brini, nećemo da te pošaljemo kući, iako si igrala loše, ostavićemo te. To je meni bilo interesantno i tako je počelo", smeje se Tereza, a priču prenosi RTS Sasvim prirodno - Zvanični kanal.
Boris je iz Belgije dolazio u Švajcarsku, a posle samo dve nedelje poznanstva, rekao joj je da će se venčati, da će imati više dece a da će prvo doći dečak i da će se zvati Ranko, po njegovom dedi.
Po dolasku na Taru, godinu i po dana su živeli na relaciji Tara-Beograd a onda su se konačno preselili. Svesno su odabrali da prvo iznajme vikendicu u kojoj su živeli, kako bi imali vremena i pronašli mesto za svoj dom.
Bilo im je važno da osete taj prostor, da ga upoznaju kroz sva godišnja doba, kada greje sunce, pada kiša, sneg, kada duva vetar. To je potrajalo nekoliko godina, a u međuvremenu se rodila i devojčica Tesla kojoj će skoro pet godina. Samo četiri dana po rođenju, već je bila u šetnji Tarom pa zbog toga, kako roditelji kažu, najbolje oseća prirodu, saživela se sa planinom, piše Dnevnik.rs.
Mesto gde im je sada dom, videli su pre desetak godina, kada su prvi put došli na Taru. Kasnije su upoznali celu planinu, ali utisak ovog tog proplanka je uvek bio ispred. Još ranije su pokušavali da u tom delu Tare kupe zemlju ali se nisu dogovorili sa vlasnicima, tražili su im dosta novca misleći da ga oni imaju.
Nisu razumeli njihove razloge, posmatrali su ih kao plen i priliku da se dobro zaradi. Oni ipak nisu investitori koji bi gradili zgrade i hotele, oni su želeli domaćinstvo. Na kraju su ipak kupili 24 ara, platili su koliko su morali, jer su znali šta žele. Ukoliko se desi da se komšiluk omasovi, istog trenutka će sve prodati i potražiti mir na nekom drugom mestu, rekli su oboje.
"Želeli smo svoj mir, prostor za nas i životinje, kada su tu komšije onda to tako ne može, ni njima ni nama ne bi bilo prijatno. Imamo šest pasa, oni laju, a to ljudi ne žele da slušaju, nama pružaju sigurnost. Želimo slobodu za nas i decu, za životinje koje se kreću slobodno, da ne moramo biti uz njih. Deca nam idu gde žele, igraju se u šumi, psi su sa njima, ako je neka opasnost, jer ovde ima divljih životinja, psi će zalajati. Leti kada turisti šetaju, vežemo pse, inače ne. Nismo želeli nikom da smetamo i budemo opterećeni okruženjem", skromna je Tereza.
Juna 2020. krenuli su u gradnju, a u jesen se uselili. Sagradili su kuću brvnaru, manju brvnaru koja služi kao sauna i kupatilo i dve štale. Imaju kokoške, stado od 19 koza, dva konja i ždrebe.
"U kući je bio samo smederevac i kreveti za decu. Malo po malo, krenuli smo da gradimo domaćinstvo. Završili smo pomoćne objekte, kupili životinje. Svekrva mi je pomogla da zasadimo prvu baštu. Imamo planova, želja ali polako, ne može sve odjednom. Želim da imamo i krave, da pravim maslac, ali biće. Mi smo srećni, imamo sve što nam treba, ne opterećujemo se planovima, sve će doći kada bude pravo vreme", kaže nasmejana Tereza.
Kuća brvnara u osnovi nema ni 30 kvadrata ali je za ovu višečlanu porodicu dovoljno. Jedna prostorija u prizemlju, gde svi borave i gde roditelji spavaju, na sprtu dečja soba. Između basamaka srvenih zidova prirodna izolacija od mahovine, ušuškano i toplo.
Na krevetima i podu ćilimi, sav nameštaj od drveta ručno izrađena. Na sredini kuće otvor, ispod poda ozidan prostor koji služi za čuvanje hrane, ostava koja ima funkciju frižidera. Nemaju struju, ni vodu u kući, nemaju ni jednu mašinu niti električni uređaj, ne treba im. Šest solarnih panela proizvode struju koja im je potrebna za telefone i računare. Smederevac greje celu kuću. Vodu donose sa izvora udaljenog sedam kilometara, ništa im nije teško.
Tereza uživa u svim svojim poslovima, za sve ima vremena i svemu što radi, a pre svega deci, u potpunosti je posvećena. Pre dolaska na Taru, život je provela u velikim gradovima i imala sve što civilizacija nudi, što ženi "olakšava" život. Bez svega toga, danas ima volju, snagu i radost. Dan započinje u svitanje.
"Ustajem rano, hranim životinje, muzem koze a onda spremam doručak. Deca ustaju, doručkujemo, organizujemo vreme za školu, igru, pripremu ručka. Kada sam živela u gradu, mašina pere sudove, druga veš, u rerni se priprema ručak, ja u to vreme odem sa decom u park i pratim njihov svaki pokret, radim četiri stvari odjednom ali nigde nisam dovoljno prisutna, bez strepnje, opreza, straha. Ovde toga nema, mogu samo raditi jedan posao ali sam potpuno posvećna. Kada kuvate na smederevcu, onda ne možete raditi ništa drugo, kada učim sa decom ili ih grlim, ja ni o čemu drugom ne mislim, kada hranim stoku, ja sam sa životinjama, svi to osećamo. Navikla sam da perem sudove sa malo vode bez sudopere, veš leti perem na izvoru i u svemu tome uživam, ništa mi nije teško, ja sam srećna", kaže i apsolutno joj verujemo jer sreća krasi njeno lice.
Boris je deo Terezinih obaveza, zbog trudnoće, pre svega jutarnje namirivanje stoke i mužu, preuzeo na sebe. Obezbeđuje vodu, drva i sve što je potrebno, uvek imaju puno posla. Koliko novca je potrebno za život iz bajke Boris i dalje radi svoj posao ali putem interneta. Njegova zarada im je jedini finansijski prihod.
"Zarađujem nešto više nego što su zarade u Srbiji, ali nama je to dovoljno. Mi nemamo puno troškova, nemamo račune sem telefona i interneta, struju sami proizvodimo. Jedemo sve što proizvedemo ovde, manje kupujemo i ređe odlazimo u prodavnice, kupujemo i hranu za životinje ali imamo sve što treba, ni u čemu ne oskudevamo. Kada ne bi bilo tog prihoda, opet bi živeli lepo. Tereza, od mleka 14 koza, napravi dva kilograma sira. Kada bi imali veće stado, što planiramo, i kada bi svaki dan proizveli 10 kg sira, koji se može prodati po 12 evra, to je sasvim dovoljno novca, uvek postoji način da se zaradi na imanju. Sada ništa ne prodajemo, sve proizvodimo za nas, velika smo porodica“, zadovoljan je Boris.
"Volela bih da ljudi koji žele ovakav život, nemaju strah od toga. Sve može kada postoji želja, pogotovo u Srbiji gde mladi ljudi uglavnom imaju imanja u selima, mi ni to nismo imali ali smo želeli. Ljudi misle da je za ovakav život potreban veliki novac, da ga mi imamo, što nije tačno. Ulažemo u ono što nam je potrebno, zadovoljni smo onim što smo do sada postigli. Prioriteti se promene, ja sam imala puno nakita, "Roleks" sat i drugih vrednih predmeta ali sam to prodala, nije mi trebalo, štala nam je bila potrebnija. Naravno ne mislim na poklone i ono što ima vrednost druge vrste kao što su ove minđuše koje sam dobila od svekrve a ona od svoje, to jesu vrednosti", mišljenja je Tereza.
Voze "ladu nivu". Boris kaže da je to automobil koji zadovoljava njihove potrebe ali ljude buni i džip koji su dobili na poklon od njegovog brata koji je procenio da im je potreban.
Deca pohađaju školu na daljinu, roditelji su svesni značaja obrazovanja i učestvuju u tome. Ono što im je vazno jeste da steknu opšte znanje, dobro nauče jezike i da spoznaju svoja interesovanja kako bi za sebe odabrali ono što žele da uče i rade.
Kurir.rs/Dnevnik.rs
NE PROPUSTITE
