U poređenju sa ostatkom sveta, gde su pepeo i šljaka od proizvodnje struje u termoelektranama, tražena roba za cirkularnu zelenu gradnju, u Srbiji to nije tako. Umesto u zgradama i putevima, kod nas završavaju kao otpad. Paradoksalno je da 700 miliona tona ovih sirovina završi na deponijama, jer godišnje iskoristimo svega pet odsto, dok se u EU koristi svih 100.
Drugačije rečeno, pepela i šljake u zemljama EU čak ni nema i tretira se kao deficitarna roba, pa su primorane da ga uvoze ili da pronalaze stare deponije, kako bi zadovoljile svoje apetite za građevinskim materijalom. Međutim, Srbija je ovo blago zakopala i ne koristi ga na pravi način.
Količine su postale toliko velike, gde EPS godišnje proizvede oko 6,5 miliona tona i zbog nedostatka prostora za odlaganje, pojedine termoelektrane, kao što je Kolubara, rade smanjenim kapacitetom.
Ovim pitanjem godinama unazad bave se stručnjaci, uključujući i one sa Građevinskog fakulteta. Nedavno je na Međunarodnoj konferenciji „Pepeo, šljaka, gips – sirovine za cirkularnu zelenu ekonomiju” prof. dr Vladan Kuzmanović, dekan Građevinskog fakulteta, naveo da razlog za to treba tražiti i u predrasudama da je reč o radioaktivnoj sirovini.
- Pre 20 godina u Privrednoj komori Srbije je organizovana konferencija na kojoj se raspravljalo o tome da li su pepeo i šljaka radioaktivni. Posle raznih studija Instituta za nuklearne nauke Vinča, svi su shvatili da pepeo u Srbiji nije radioaktivan i da se može koristiti u različitim oblastima građevinarstva. Međutim, i pored toga, napretka nema, jer nedostaje zakonodavni okvir. Najvažnije bi bilo da investitori u projektni zadatak stave obavezu projektanta da ispita i varijantu sa upotrebom šljake i pepela, pogotovo kad su ovi resursi blizu. Troškovi transporta bi u tom slučaju bili niski i postojala bi ekonomska opravdanost - navodi Kuzmanović.
Takođe, dodaje da je paradoks da u Srbiji, gde u sagorevanju uglja u termoelektranama godišnje ostane šest miliona tona pepela i šljake, najveći deo ostane na deponijama.
-Podaci pokazuju da koristimo samo pet do šest odsto te količine, pre svega, kao dodatak u proizvodnji cementa. Bilo bi dobro da se pod okriljem Ministarstva rudarstva i energetike uspostavi institucija operatera, koji će imati zadatak da centralizuje upravljanje i plasiranje pepela za potrebe građevinarstva. Ta ideja je nova i to pitanje treba rešiti sistemski, a za početak bi bilo dobro da upotreba pepela i šljake bude 30 do 40 odsto - objašnjava dekan Građevbinskog fakulteta.
Slično mišljenje ima i profesor Jovan Despotović, član UO Inženjerske komore Srbije.
- Imamo neviđeno bogatstvo, zlatni grumen Srbije, koje tretiramo kao otpad. A u EU koriste pepeo u građevinarstvu od 2008. godine, čak 47 odsto u industriji, 22 odsto u nasipima i 21 odsto u industriji cementa. Mi samo 3 odsto u industriji cementa. Kada je u pitanju korišćenje pepela iz termoelektrana EPS-a u građevinarstvu, treba utvrditi kako se korišćenjem pepela mogu popraviti karakteristike materijala koji su osnova za građevinske projekte, za zamenu zemljanih i kamenih materijala u izgradnji puteva, zamenu peskovitih ili šljunčanih materijala u izradi betona - kaže Despotović.
Jedan od načina da se smanje troškovi proizvodnje struje je i da se pepeo proda. U Srbiji je to svedeno na nivo statističke greške, pa EPS ima više štete nego koristi, jer mora godinama da investira u deponije, što navodi Milena Đakonović, direktor Sektora za energetsku efikasnost u EPS AD.
-Troškovi u vezi odlaganja pepela u EPS su značajni. Prema izveštaju Državne revizorske institucije o reviziji svrsishodnosti poslovanja, upravljanje industrijskim otpadom iz 2019. godine procenjeno je da troškovi deponovanja pepela za EPS u periodu 2016-2018. godine iznose 9,4 milijardi dinara. Ovaj iznos verovatno ne obuhvata kompletne kapitalne i investicione troškove u vezi deponovanja pepela, jer investiciono ulaganje za izgradnju kasete četiri deponije pepela u TENT A iznosi oko 47 miliona evra, dok projekat uvođenja malovodnog transporta i odlaganja pepela vredi oko 160 miliona evra - objašnjava Milena.
Dodala je i da pored štete za EPS, postoji šteta i za društvo.
- Pepelišta EPS-a zauzimaju 1.600 hektara, što je sve plodna zemlja. Umesto toga, mogli smo da imamo zemljište, a da iskoristimo bar 50 odsto pepela kao u SAD, ako ne već 90 kao u EU ili 100 odsto, kao u Holandiji. Ako je jedna Burdž Kalifa građena betonom u kome ima pepela, mogu i zgrade kod nas - navodi direktorka Sektora EPS-a za energetsku efikasnost.
Ako je suditi po dosadašnjoj praksi i malim koracima u ovoj oblasti, neznatne su šanse da se, recimo, u Beogradu na vodi uradi neka kula po ugledu na Burdž Kalifu, u čije bi zidove bio ugrađen pepeo.
Razlog za to su mnoge propuštene prilike u ovoj oblasti, smatra Siniša Mitrović, rukovodilac Centra za cirkularnu ekonomiju u Privrednoj komori Srbije.
-Kada je u pitanju pepeo, propuštene su prilike u proizvodnji 2,5 miliona tona betona u stanogradnji, zaboravili smo i putne koridore. Mogli smo više. Ako ne podignemo tržište za ove materijale, platićemo visoku cenu. Moj posao je da napravimo tržište sekundarnih sirovina sa ciljem da iskoristimo 30 odsto ovih sirovina. Od 2007. godine pričamo o struganom asfaltu, kako da ga koristimo, a imamo dva miliona tona ovog materijala na deponijama - zaključuje Mitrović.
kurir.rs/blic.rs
NE PROPUSTITE
