U domaćim skladištima smešteno je oko 4,5 miliona tona pšenice, što ovogodišnjeg roda, što izuzetno velikih prenetih zaliha iz 2022. Kako Srbija godišnje troši oko 1,7 miliona tona hlebnog zrna jasno je da žita i te kako imamo za izvoz. U odnosu na prošlu godinu cena ove žitarice je dvostruko niža i kreće se oko 20-ak dinara po kilogramu, a to prema rečima poljoprivrednika ne pokriva ni troškove proizvodnje. Uz to, Srbija se suočava i sa ozbiljnim logističkim problemima kada je reč o izvozu žitarica.
Sa gotovo 700 hiljada hektara ove godine požnjeveno je 3,43 miliona tona pšenice. To što je rod bio rekordan, ostalo je u senci priče o ceni, kojom proizvođači nisu bili zadovoljni ni u žetvi, a ni danas.
"Pored 700.000 tona roda iz 2021. koje smo preneli u 2022/2023. i nemogućnosti izvoza zbog zabrane i izvoza u režimu kvota koji je teško bio primenjiv, imali smo tendenciju očekivanja proizvođača i vlasnika robe da će cena pšenice tokom prethodne godine rapidno rasti, te su se mnogi odlučili da robu čuvaju. Momenti da se pšenica proda po ceni od 32 do 40 dinara završili su se u februaru i zato smo ovu tržišnu godinu započeli sa istorijskim zalihama pšenice od preko milion tona“, kaže Sunčica Savović, direktor Udruženja „Žita Srbije“.
Čak i da nismo imali na zalihama tako velike količine hlebnog zrna, jasno je da bi nam za izvoz ostala polovina ovogodišnjeg roda.
„Ove količine donose probleme vezano za skladištenje, jer sada, kada je žetva kukuruza u toku i kada se žetva soje privodi kraju imamo kompletno krcata skladišta i silose. Ukoliko proizvođači budu rešili da i kukuruz čuvaju moraće da krene u izvoz pšenica ili nešto drugo, jer nemamo robu gde da smestimo. Mi smo 1. jula imali na raspolaganju 2,5 miliona tona pšenice za izvoz. Zbog nezadovoljavajućih cena ponuda je mala i prodaja ide jako sporo“, objašnjava sagovornica RTS-a.
„U ovom trentuku teško je predvideti šta će se dešavati na tržištu. Ni ljudi koji su decenijama u žitarskom sektoru na svetskom tržištu ne mogu da daju razumno objašnjenje zašto su cene sirovina u padu dok cene hrane rapidno rastu“, dodaje Savović.
Iz godine u godinu pada izvoz pšenice
U strukturi izvoza žitarica pšenica se nalazi na drugom mestu, iza kukuruza.
“Izvoz je u 2021. iznosio 1,071 hiljada tona, a prošle godine 789 hiljada tona, što je za četvrtinu manje u odnosu na godinu ranije. Od ukupnog izvoza dve trećine se odnosi na izvoz u zemlje Evropske unije, a značajno manji deo, 32 odsto u zemlje CEFTA grupacije”, kaže prof. dr Branislav Vlahović sa Poljoprivrednog fakulteta u Novom Sadu.
”Najveći izvoz realizuje se u Italiju u količini od 306 hiljada tona, što čini 38 odsto ukupnog izvoza. Slede Rumunija sa 186 hiljada tona, Bosna i Hercegovina sa 100 hiljada tona, Severna Makedonija sa 86 hiljada tona i Albanija sa 57 hiljada tona. Najznačajnija tržišta su, evidentno zemlje okruženja, dok je u 2023. značajno manji izvoz u Rumuniju, koja je ranijih godina bila daleko veći uvoznik pšenice iz Srbije”, dodaje sagovornik.
Na regionalnom tržištu suočavamo se sa konkurencijom.
„Kada je u pitanju tržište Bosne i Hercegovine, Severne Makedonije, Crne Gore, Albanije i Italije naši konkurenti su Mađarska i Hrvatska i u svakom trenutku kada je cena pšenice tamo niža nego kod nas kupci će se njima okrenuti“, kaže Savović.
Pšenica se izvozi u 23 zemlje sveta. U strukturi evropskog izvoza Srbija učestvuje sa 1,1 odsto i nalazi se na 12. mestu.
“Najveći evropski izvoznik pšenice je Rusija sa preko 27 miliona tona što predstavlja nešto više od četvrtine evropskog izvoza. Na ostvareni izvoz utiče stanje na svetskom tržištu, odnos domaćih i svetskih cena, uslova i troškova prevoza, a danas i oružani sukob između velikih svetskih proizvođača i izvoznika Rusije i Ukrajine”, objašnjava Vlahović.
Uticaj geopolitičkih dešavanja na tržište žitarica
Velika količina robe na stanju, čini se zadaje iste glavobolje i brige kao kada žito ne rodi. Geopolitička dešavanja u velikoj meri su uticala na smanjenje tražnje za domaćom pšenicom.
“Od početka sukoba u Ukrajini mi imamo veliki problem u izvozu naše pšenice, pre svega, zato što je nama glavno tržište Rumunija tj. luka Konstanca. Možemo reći da se najveći deo našeg izvoza svodi na dopremanje baržama, budući da je to najjeftiniji transport, do Konstance. Odatale dalje tu pšenicu prodaju velike multinacionalne kompanije”, kaže Aleksandar Bogunović, sekretar Udruženja za biljnu proizvodnju i prehrambenu industriju u Privrednoj komori Srbije.
Dešavanja vezano za crnomorski koridor odrazila su se i na prodaju pšenice proizvedene u Srbiji.
“Različita situacija je bila kada je crnomorski koridor bio otvoren i sada kada je zatvoren. Ono što se dešavalo dok je bio otvoren je da je velika količina žitarica iz Rusije i Ukrajine uspela da dođe na međunarodno tržište po izuzetno niskim cenama što je dovelo do pada cena na berzama, pa samim tim i kod nas”, objašnjava naš sagovornik.
Zatvaranjem koridora, naglašava, dolazi do nove problematike.
“Problemi su izazvani zbog drugih načina transporta, pre svega, orijentacije na suvozemni put preko Poljske i dalje prema zemljama EU, ali drugim koridorom, a to je Dunav. Ukrajinsko žito je, tako,s jedne strane preplavilo silose u Konstanci, a sa druge strane je odvuklo najveći deo barži tj. brodara da posluju sa transportom robe iz Ukrajine, onemogućavajući nama lakši transport i dižući troškove transporta našim izvoznicima”, precizira Bogunović.
“U trenutnoj situaciji nama su povećani troškovi transporta i potražnja za pšenicom iz Srbije je manja, tako da izvoza skoro i nema. Na nama je samo da se nadamo da će cene da se pokrenu na gore i da će se prostor u Konstancu osloboditi i za našu robu”, kaže sagovornik.
Ograničenja u kopnenom prevozu žitarica
U novonastaloj situaciji naši izvoznici moraju da traže alternativne načine da prevezu robu.
“Od početka rata u Ukrajini, ukrajinska pšenica ima tretman da se može bez carine uvoziti u zemlje EU, a to je nama zbog konkurentnosti stvorilo problem. Da ne zanemarimo i logističke probleme koje imamo u izvozu. Tu ne govorim o problemima kaminskog transporta“, kaže Savović.
„Problemi koje imamo na železnici postoje već dugi niz godina. Malo je popravljeno stanje sa jednim brojem novih kompanija kojima je železnica dopustila da njihovi vagoni za prevoz rasute robe budu u funkciji na našoj železnici. Ali, stanje pruga i dalje nije ništa bolje. U jednoj meri smo rasterećeni što se tiče dostupnosti vagona, što je u prethodnom periodu bio problem, ali zastoji na samoj železnici i dalje postoje“, dodaje sagovornica.
Srbija nema kapacitete da samostalno izvozi na daleka tržišta
Blokiranjem Konstance pitanje je da li i gde Srbija može da proda svoje žito.
“Često se čuje u medijima afričko tržište, Kina... Mi ne prodajemo našu robu van Konstance. Ono što ide suvozemnim kanalima ide u region, pre svega, vozovima i malo šleperima. Ali, to je manji deo robe. Najznačajniji izvoz je u Konstanci. To je za nas krajnje tržište, jer naše kompanije nemaju silose tamo, nemaju prekookeanske brodove koji mogu da vuku veliki količine žitarica”, navodi Bogunović.
Objašnjava da jedna barža može da preveze između 1.000 ili 1.500 tona, zavisno od plovnosti Dunava. Istovremeno jedan prekookeanski brod nosi i do 60.000 tona tereta.
“Da biste napunili jedan tanker treba vam 50-ak barži da odvezete robu do luke, treba da je izlagerujete u silosu, pa da je pretovarite na brod, da imate tu logistiku... Samo kompanije koje imaju takvu flotu mogu da se bave prodajom žitarica po celom svetu, a to ne rade naše kompanije”, kaže sagovornik.
“Kada se čuje da je naše žito završilo na primer u Egiptu ili Kini treba znati da se takve nabavke rade tenderski. I onda onaj ko ima i našu robu u Konstanci to kombinuje sa ostalim žitom. Tako u jednoj od pregrada u prekookeanskim brodovima može biti i naše žito. Ali, to nismo izvezli mi, već je to prodao neki međunarodni trgovac”, precizira Bogunović.
Zemlje EU štite svoje proizvođače zabranom uvoza ukrajinske pšenice Zbog poremećaja na tržištu koje je izazvala pšenica iz Ukrajine, prethodnih meseci bio je zabranjen uvoz ove žitarice u pet zemalja Evropske unije. Za razliku od Bugarske i Rumunije, Mađarska, Poljska i Slovačka su zabranu nastavile da primenjuju i nakon 15. septembra kada je Evropska komisija odlučila da je ne obnovi. Protiv zemalja za koje tvrdi da krše međunarodne obaveze Ukrajina je podnela tužbe Svetskoj trgovinskoj organizaciji.
“Sve te zemlje koje su veliki proizvođači, pre svega, Mađarska, Poljska, Slovačka su, da bi zaštitile svoje tržište, zabranile uvoz, ali su ranije dozvolile tranzit ukrajinskog žita preko njihove teritorije. Čak i ako se Ukrajina poziva na neka pravila STO, u slučaju poremećaja na tržištu vi možete da intervenišete takvim odlukama. Oni tim meramam s punim pravom štite svoju proizvodnju i proizvođače”, kaže Bogunović.
U Evropskoj proizvodnji pšenice Srbija učestvuje sa ko 1,3 odsto i nalazi se na 16. mestu.
“Najveći evropski proizvođač je Rusija sa 86 milona tona što predstavlja nešto više od trećine ukupne evropske proizvodnje pšenice. Zbog suše u južnim regijama, manje površina pod ozimim usevom i nižih domaćih cena Rusija očekuje da će proizvodnja biti ispod rekorda prošle godine. Istovremeno proizvodnja u Ukrajini biće manja za 40 odsto”, kaže profesor Vlahović.
Uskoro bi u Srbiji trebalo da počne setva pšenice. U ovom trenutku teško je predvideti koje će površine zauzeti.
“Kada se govori o tržištu žitarica uvek se gledaju neki desetogodišnji proseci. Uvek imate neku godinu koja bude jako dobra, neku koja bude loša. Tržište je prilično labilno, pogotovo unazad nekoliko godina. Imali smo sada problem i vezano za manifestacije klimatskih promena od superćelijskih oluja, preko grada, obilnih padavina, vetrova do suše”, navodi Bogunović.
“Jako je teško sada menjati setvenu strukturu. Imate ljude koji su u toj proizvodnji i imaju adekvatnu mehanizaciju, znanje, iskustvo, radnu rutinu... Setvena struktura ne varira mnogo po biljnim vrstama od godine do godine. Maksimalno je to 10-ak posto. Može da se desi da se na svetskom nivou smanje zalihe, pa da se poveća tražnja. Vrlo su nepredvidiva dešavanja na tržištu”, dodaje naš sagovornik.
Stručnjaci kažu da postoje brojni problemi sa kojima se susreću poljoprivredni proizvođači. Od niskih podsticaja, preko nestabilnog tržišta, problema sa otkupnom cenom, visokih troškova proizvodnje, do limitirajućih faktora više produktivnosti kao što su male i rascepkane površine, zastarela mehanizacija...
Na makroekonomskom nivou, dodaju, potrebno je na odgovarajući način dugoročno rešiti finansiranje proizvodnje i otkupa i stabilizovati tržište. Jedna od mogućnosti povećanja proizvodnje jeste i povoljnije finansiranje, odnosno dobijanje kredita pod povoljnim uslovima od poslovnih banaka.
Najbolji savet koji se ratarima može dati kako bi imali stabilan priliv finansijskih sredstava tokom cele godine je organizovati prodaju tako što će 30% svoje poizvodnje prodavati pre žetve, 30% u samoj žetvi, a preostalih 30% čuvati za dalju prodaju, koja god ratarska kultura da je u pitanju.
Kurir.rs/RTS
NE PROPUSTITE
