MANIĆI OD NULE NAPRAVILI TOP BIZNIS: Zapošljavaju ljude sa invaliditetom koji prave najfinije bajadere
Vlada, Marko, Uki, Dara, Dragica, Ranđa, Zoran i Dača. Jedan tim radnika i 16 zlatnih ruku.
Svaku tortu, kolač ili mafin prave sa posebnom pažnjom. Posetili smo ih u Višnjičkoj banji gde se u okviru kuće četvoročlane porodice Manić, nalazi proizvodnja slatkiša. Porodični biznis prerastao je u čistu ljubav, a Vera, Dejan, Đorđe i Višnja Manić godinama zapošljavaju ljude sa invaliditetom.
Manići proizvode i bajadere na Banjici, gde smo takođe proveli dan dok nas je opijao miris čokolade. Na stolu su nas dočekale najfinije bajadere raznih ukusa, klasične sa lešnikom, sa ukusom pistaća, kokosa, sa suvim šljivama, sa alvom i kikiriki puterom. Verujte, da nismo mogli da odlučimo koja je od koje bolja. Ukus je iskustvo koje se prima svim čulima, tako da koliko su bajadere bile lepe na oko, milovale su nam i nepca. Manići su nam ispričali kako je sve počelo i kako su nastale poslastičarnica "Dewa" - gde se prodaju bajdere i "Mašnica" - gde možete da probate najfinije torte i kolače.
Đorđe, sin Vere i Dejana, nam je prvo ispričao kako je nastala ideja za porodični biznis kao i sam naziv, a onda nas je sproveo kroz porodičnu kuću do proizvodnje slatkiša koja je u prizemlju.
- Ime je nastalo tako što sam sedeo kod bliskog komšije Pavla koji je radio početni dizajn koji je osmislio za celu ovu priču, a ime za brend je smislila njegova majka Zaga. Sedeli smo svi zajedno u sobi i razgovarali kako ćemo, šta ćemo... Krenuli smo da tražimo po internetu kako je nastalo ime 'bajadera' i otkrili smo da je nastalo od portugalske reči 'bailadeira', oni su tako nazivali njihove plesačice. U hindu jeziku su ih zvali 'Deva'. Zaga je predložila da se zovu 'Deva bajadere', svi smo se oduševili i od tad u svakom našem pakovanju ima i pričica o tome kako je nastalo ime. Nismo smeli da nazovemo samo 'bajadera' jer je ime zaštićeno i jako je nezgodno dati nečemu ime što je opšte popularno i trebalo bi da ga tako prepoznaju, gotovo je bilo nemoguće da smislimo. Mi smo uz 'Dewa', dodali i 'dera', da bi umesto bajadera bilo 'Dewadera', da bi koliko toliko bilo blisko uhu", rekao je Đorđe, a njegovi roditelji Vera i Dejan koji su osnivači porodične firme, su se nadovezali i otkrili svoje početke - četiri kolača i njih dvoje.
- To je počelo 2007. godine, mi smo se pre toga bavili uvozom metraže i nameštaja iz Indije. Izašli smo iz te priče jer su se promenile okolnosti, na tržište su stigli i Kinezi sa svojom robom i onda smo hteli da probamo da promenimo industriju. Izašli smo iz posla jer smo videli da tu nema neke perspektive, ugasili su se naši kupci, shvatili smo da od toga 'nema 'leba'. S obzirom na to da je Vera prehrambeni tehnolog, mi smo razmišljali šta bismo mogli i imajući prostor u kući, koji je pre toga bio magacin, došli smo na ideju da počnemo da pravimo neku hranu. Vera je imala neke ideje i počeli smo da pravimo krempite i princes krofne, kao neku probu. Da krenemo nas dvoje sami, pa da vidimo posle šta ćemo - rekao je Dejan, a Vera je dodala da su počeli sa četiri kolača: krempita, princes krofne, kolač sa višnjama i ledene kocke, ali situacija se brzo promenila.
- Kad smo ovo počeli, došli smo u blesavu situaciju jer smo napravili ta četiri proizvoda, lepo ih upakovali i prodavali u dve, tri radnje u Beogradu. Ja sam sama pravila kolače, a on je razvozio. I to je tako funkcionisalo. Onda smo otišli na neki mali 'bezobrazluk' u jedan dućan, imali su tridesetak radnji i to smo videli kao dobru priliku. Ja sam zvala telefonom taj lanac, komercijalni direktor me je ljubazno odbio i nisu bili zainteresovani. Dejan mi je rekao: 'Hajde, obuci se, idemo'. Ja rekoh gde ćemo, sad me čovek odbio... Međutim sednemo mi u kola, upakujemo sve i odemo tamo. To je bila jedna velika prostorija, puno žena radi, ja sam ušla i rekla da mi treba komercijalni direktor iako nisam imala zakazan sastanak, ali sam joj rekla da smo se čuli pre pola sata, što nije bila laž. Pustila me unutra, a direktor me je pogledao i pitao se sigurno šta sad ova hoće. Ja sam mu rekla da sam došla da donesem naše kolače i da pogleda i proba. Kako sam ja izvadila te kutije koje su stvarno bile jako lepe, ispred svog vremena, što se tadašnjeg dizajna tiče, tako je usledila promena face. Samo mi je rekao: 'Izvolite, sedite'. Počeli smo da pričamo i rekao je da će nam javiti - ispričala nam je Vera.
Iako se Vera i Dejan nisu nadali da će telefon jako brzo zazvoniti, to se ipak desilo. Vera je pravila 22 sata dnevno kolače kako bi mogli da ih isporuče dućanu, ali ipak je shvatila da moraju da zaposle nekoga zbog obima posla.
- Dok smo se mi vratili kući, to je možda bilo 45 minuta, zvoni telefon. Samo je rekao da nam stiže spisak radnji i da kolači moraju da budu gotovi.To je bila panika. Nas dvoje smo se pitali šta ćemo i samo smo zasukli rukave. Radili smo tada po 22 sata dnevno, bili smo kao zombiji, nismo imali vremena da nađemo nekoga, a i finansijski smo bili u problemu. Komšinica nam je rekla tada da postoji neki poseban program u Nacionalnoj službi za zapošljavanje ako zaposliš osobu sa invaliditetom. Tad smo počeli da razmišljamo o tome i tako su nam došle dve ženice sa oštećenjem sluha, jedna je bila do skoro ovde. Onda je to vuklo jedno drugo i kada smo zaposlili pet osoba sa invaliditetom rekli su nam da možemo da preregistrujemo firmu u Preduzeće za profesionalnu rehabilitaciju i zapošljavanje osoba sa invaliditetom. Tu celu proceduru smo završili 2012. godine i od tada zapošljavamo samo osobe sa invaliditetom - rekla je gospođa Vera.
Đorđe nam je potom objasnio kako od tada funkcioniše rad u njihovoj proizvodnji.
- To sve funkcioniše vrlo slično kao u svakoj proizvodnji, samo što neko ima određena ograničenja i onda posao mora da se organizuje tako da ostali koji nemaju ta ograničenja, uskaču i pomažu. Recimo na Banjici imamo ženicu koja ima aneurizmu i koja ne bi smela da ulazi u komoru zbog pritiska i promene temperature. Onda to ogranizujemo da čovek koji radi drugu smenu sve pripremi, napuni frižidere kada ona dođe, ne mora da silazi u komoru. Ali svaki radnik je produktivan radnik. Svi su oni vredni, daju sebi mini zadatke i rešavaju ih. To zahteva posebnu organizaciju procesa, ali mi pravimo torte, kao što ih i drugi prave. Neko od nas je uvek tu i posveti svakom radniku nekoliko nedelja, naročito ako dođe neki novi radnik, mora da bude tu uz njega, da ga uči kako da radi posao, da ga usmeri, da ga uklopi u celu priču. Radnike teško nalazimo, slabo se javljaju ljudi - rekao je Đorđe.
Manići su nam ispričali i sve o njihovim vrednim radnicima kao i da proizvodnja mogla da funkcioniše kada neko od njih ne bi bio tu. Pomenuli su nam da se radnici čak i lepo druže i dogovaraju se da idu zajedno na more.
- Mi smo u komunikaciji sa njihovim roditeljima i mislim da smo uspeli, kao kolektiv, da napravimo veliki pomak u njihovim životima. Potpuno je drugačije kada su oni u četiri zida i komuniciraju samo sa roditeljima i drugačije je kada ovde dođu i imaju kolege, dolaze novi ljudi, stalno se nešto dešava. Jako je bitan taj odnos sa njima. Jedan od zaposlenih je radio u ugostiteljstvu gde su ljudi bili neprijatni prema njemu, vređali su ga... stalno je govorio da ga boli stomak, nije mu se išlo na posao. Ovde toga nema - rekla je Vera koja savršeno komunicira sa zaposlenima, čak i sa onima koji slabije čuju ili ne govore, i vremenom je naučila sve što je bilo potrebno kako bi se svi u kolektivu osećali prijatno.
Dejan je objasnio da to što oni imaju ograničenja, apsolutno ne utiče na to što se radi, ali treba vremena i strpljenja.
- Jedan zaposleni, koji je završio školu za poslastičara, je bio uplašen kada je došao, bilo je dosta zaposlenih sa oštećenjem sluha i nije mogao da se sporazume sa njima, ali kada smo mu se posvetili i kada je sve naučio, sada proizvodnja bez njega ne bi mogla da funkcioniše. On samelje orahe, pravi filove, donosi svakome šta god zatreba, on je savršen, neverovatan. Kada je bio na bolovanju, to je bilo rasulo. Svi su navikli da ga zovu da im pomogne, a on ne zna da kaže ne. Njegova majka je bila mnogo uzbuđena kada smo ga zaposlili, još na neodređeno, ona je usred zime zaboravila kaput i šal kod nas, otišla je kući u džemperu od silnog uzbuđenja - ispričao je Dejan.
Manići su nam opisali i neprijatne situacije sa kojima su se suočavali zbog toga što u njihovoj firmi rade ljudi sa invaliditetom. Takođe, rekli su nam da su oni toliko navikli na svoje radnike i toliko im je normalno što oni rade kod njih, da ne znaju kako bi radili drugačije jer sa njima pričaju o svemu.
- Znamo sve njihove probleme, siđemo dole i pričamo sa njima. Baš su mi rekli da im se jede danas paprikaš, ja sam to uzela i napravila im. Oni su naši, ali suočavali smo se sa raznim situacijama, da ne žele da kupe kolače zato što ih prave osobe sa invaliditetom. Žena je poručila tortu i onda je shvatila i rekla: 'Ja sam to uzela od vas, beše 'oni' rade kod vas?', ja sam je upitala koji su to 'oni'. Rekla je da ne želi da uzme ništa od nas jer ona ne zna da li oni peru ruke, ja sam bila u šoku - rekla je za kraj gospođa Vera.
I ako ikada neko bude pomislio isto, mi ćemo ga razuveriti. Uverili smo se da je tim, koji nas je sačekao u proizvodnji u Višnjici sa osmesima na licu, nešto što nam je obasjalo taj dan. Svi su radili punom parom, a naše prisustvo ih nije ometalo. Svako je imao svoj zadatak. U pećnici su bile kore, Uki je mleo orahe, Dara je prelivala čokoladu, Zoran je stavljao na gotove torte čokoladne dugmiće... Vesela muzika je išla u pozadini, a Marko, jedan od zaposlenih, nam je rekao da će sigurno pročitati naš tekst kada bude izašao jer se savršeno snalazi na društvenim mrežama.
biznis.kurir.rs/Mondo
