Godišnje se globalno proizvede oko 1,1 milion tona ovog koštunjavog voća, a Turska je najveći proizvođač, sa udelom od oko 70 odsto ukupne svetske proizvodnje.
A kakva je situacija na našem podneblju? Koliko je lako ili teško uzgajati lešnike, da li Srbija i zemlje u okruženju imaju tlo i klimu pogodnu za gajenje ove biljne vrste? Sve prednosti i mane ovog posla, pokušali su da približe oni koji su posvećeni ovom biznisu i poznaju tržišne prilike. Među njima su poznati pevač Alen Islamović, koji se paralelno sa pevačkom karijerom, posvetio i uzgajanju lešnika u okviru preduzeća Farma Islamović, i Aleksandar Mauković iz okoline Šida, koji se trudi da unapredi poslovanje jedne firme, koju je njegov otac osnovao još 1993. godine.
- Zahtevno je, kao i svaki posao. Podrazumeva veliku investiciju u startu, kupovinu zemljišta, sadnica, sistema za navodnjavanje, održavanje voćnjaka (đubrenje, održavanje trave, rezidba…). Do prvog roda treba dosta čekati, jer stiže tek u šestoj godini, i to je tek početak, pravi prihod kreće od desete godine - kaže Mauković i dodaje da su u Srbiji najzastupljenije sorte Tonda Gifoni, Tonda Romana, Tonda Nokioni i Enis. Tonde su uglavnom za konditorsku industriju, dok je Enis više namenjen za sirovu konzumaciju (bez prerade) i bolje se prodaje po marketima. Tonde su italijanske sorte, a Enis američka, objašnjava Mauković.
Da je u pitanju zahtevan posao, slaže se i Alen Islamović, koji je želeo da iskoristi zemlju koju je nasledila njegova supruga. Odluka da uđe u posao sa uzgajanjem lešnika bila je dodatno podstaknuta savetima bivšeg gradonačelnika Bihaća Emdžada Galijaševića. Lešnici su snabdeveni isključivo vodom sa reke Une, odakle potiče naziv Lješnjak s Une.
- Nije baš jednostavno zabiti grančicu i tražiti od nje da ti odmah rađa plodove. Treba ispitati zemlju, obogatiti je stvarima koje fale u njoj, pogoditi kontinentalne sorte leske, čuvati ih i paziti od sedam do osam godina da bi dočekao plod, a uz to boriti se sa bolestima, nametnicima, sušama, prevelikim količinama kiše, mrazovima. Sa druge strane lešnik danas porede sa grumenjem zlata. Koristi se u farmaciji i to u velikim količinama. Od njega se proizvode ulja za kozmetičke svrhe. Ljuska leske je najbolja kalorična vrednost za proizvodnju peleta za grejanje, a koren leske za uzgoj tartufa, ako to neko zna uzgajati. Jednom rečju, jedna fenomenalna biljka koja rađa od 80 do 100 godina i nudi veliko bogatstvo onima koji se brinu za nju - kaže Islamović i dodaje da treba imati u vidu da ispunjavanje standarda u kvalitetu je zahtevan i ozbiljan posao koji traži posvećenost.
- Treba paziti kako se zalivaju, previše vode nije dobro. Špricanja se obavljaju sa dozvoljenim eko sredstvima, jer danas kada plod odnesete na analizu, očitaju vam sve šta ste radili na leski i oko nje, sa čim ste je hranili, špricali itd. - objašnjava.
Ipak kada se sačeka rod i zadovolji kvalitet, prostora za distribuciju ima.
- Tražnja najviše zavisi od Turske, jer su oni najveći proizvođač na svetu od 65 do 70 odsto, a najveći svetski kupac je kompanija Ferrero koja kupuje 30 odsto svetske proizvodnje (koja ima preradne kapacitete u Turskoj i Italiji). Skoro pa da se može reći da oni indirektno diktiraju cenu lešnika - smatra Mauković.
Sličnog je mišljenja i Islamović koji kaže da potreba za ovim koštunjavim voćem nikad ne prestaje, naprotiv, iz godine u godinu je sve veća.
- Cena mu svake godine raste od 15 do 20 odsto. Svi smo mi mali proizvođači, ali kad se mali udruže, postaju gigant i postižu dobru cenu na tržištu. Svetska trgovinska mreža diktira cenu lešnika, uvek je bila bitna ponuda i potražnja, samo što je za lešnikom uvik luda potražnja. Ko je hrabar i ima zemlje, treba da sutra krene u akciju i da ne gubi dane i godine - poručuje Islamović i dodaje da je pri započinjanju posla neophodno konsultovati agronoma, jer svaka nadmorska visina nudi svoje sorte. Na Farmi Islamović zastupljene su četiri vrste lešnika, od čega 70 odsto čini Istarski lešnik.
biznis.kurir.rs/Biznis.rs