Kad je Stjepan Čajić u julu 1984. godine zaplakao u porodilištu u Ljubuškom, dvojica braće koja su majku i prinovu čekali kod kuće u Grudama nisu znala je li još jedan brat, dobra ili loša vest. Otac i majka su ih uveravali da najmlađi brat neće promeniti njihovu rutinu, ali nije im bilo svejedno.
Isto im se to, sad udruženima sa Stipom, motalo po glavi s dolaskom još četvoro malih Čajića. Od sedmoro dece Čajićevih, skromnih, visokoobrazovanih službenika, ekonomistkinje i pravnika, koji su se iz hercegovačkog krša, preselili u Zagreb, jer trebalo je prehraniti brojnu porodicu, samo jedna je devojčica. Ostali bi Čajići samo jedna od mnogobrojnih hercegovačkih porodica, asimiliranih u Zagrebu, da nije bilo njihovog Stipe. Stjepan Čajić, od dobrog se matematičara i inženjera, zaposlenika IT tvrtke, preobratio u preduzetnika i ovih je dana neprestano pod lupom javnosti.
Iako sam ima 24,9 posto deonica, sa još dvoje deoničara, raspolaže s više od 60 posto vlasničkog udela u posrnulom tekstilnom divu. Iako je dosad ostvario zavidni poslovni uspeh, tek mu je kriza u varaždinskom preduzeću, jedinom preostalom simbolu nekad uspešne hrvatske industrije, ne samo tekstilne, 'omogućila' novinske naslove. Od kad je kupio Varteksove deonice i tada bio drugi najveći pojedinačni deoničar, prvi je bio Nenad Bakić, Čajić puni medijske redove.
Međutim, o njemu samome se ne zna gotovo ništa ili vrlo malo. Tek će se oni zainteresovaniji za tehnologiju, inovaciju i inženjerstvo, setiti da je Stjepan Čajić, sa svojom interkontinentalnom firmom Stype, pre nekoliko godina osvojio zlatnu statuu Emmy, najprestižniju nagradu u televizijskom svetu. No, njegov životni put i dalje je obavijen misterijom.
Svet koji je počeo u Grudama da bi danas imao poslovnice na svim kontinentima, izuzev Aljaske i bio najuspešniji hrvatski preduzetnik u svetu mlađi od 40 godina. Ko je, dakle, Stjepan Čajić?
- Detinjstvo sam proveo u Hercegovini sve dok roditelji nisu našli poslove u Zagrebu pa smo se preselili i ovde sam se školovao. I dalje sam svako leto s braćom i sestrom provodio u Sovićima ili kod tatinih u Dalmaciji, u Gradcu kod Drniša. Bilo je to sjajno vreme.
- Lepo je imati veliku porodicu, imali smo se stalno s kim družiti, izmišljali smo svoje igre, ali i čuvali smo krave. Volele su detelinu, ali trebalo se paziti da ne idu na nju. Bilo mi ih je žao i toliko sam im hteo dozvoliti što žele da sam ih jednom odvezao i pustio. Uh, kad su se razbežale ... - seća se Stjepan Čajić bezbrižnih vremena. Najmlađi brat, dvadesetšestogodišnjak, koji ima Daunov sindrom, bio je pod prismotrom ostale dece.
Stjepan je, kaže, uvek voleo eksperimentisati pa je isto učinio s kravama. Stvari je voleo raditi na svoju ruku, nije bio oličenje poslušnosti. Nisu ga zanimali društveni predmeti pa kad je upisao matematičku gimnaziju, bio je to očekivani izbor.
Društveni predmeti toliko su mu bili zamorni da su mu rušili prosek ocena.
– Kad sam učio istoriju uhvatio bih se kako sat vremena čitam jednu te istu rečenicu. I to na način da čujem reči u glavi, ali mozgom razmišljam o sasvim drugim stvarima i u glavi vrtim druge priče.
- Jednako mi se događa u razgovoru, da rešavam neko poslovno pitanje u glavi pa nisam sasvim prisutan, na primer na pitanje odgovorim sa ‘da‘ jer sam u mislima drugde, što zna zbuniti sagovornika – priznaje.
Sad su jasnije sporadične kritike, jednu je uputio gradonačelnik Varaždina, Neven Bosilj, da 'na sastanku dogovori nešto, drugi se dan predomisli pa šalje duge mejlove'. Stjepan Čajić kaže da mu u razmišljanju koristi šetnja 'gore-dolje'. Iako, za veliki biznis koji je stvorio, svejedno je kako razmišlja, taman i da dubi na glavi. Jer, gotovo da nema svetske TV kuće koja ne posluje s njegovim Stype-om.
– Po završetku zagrebačkog FER-a, znao sam da želim raditi u IT industriji, jer do dan danas se sećam ushićenja kad sam, u sedmom razredu, dobio prvi kompjuter, bio mi je to najbolji dan u životu. Odmah sam započeo programirati i osvajati medalje na takmičenjima. Bio sam kompjuterski štreber, da, ali atipičan. Vrlo živ u školi, provlačio sam se kroz predmete koji me nisu zanimali…No, kompjuter mi je otvorio vizije i pomislio sam 'čoveče, pa ti možeš bilo šta da smisliš'.
- Video sam prostor beskrajnih mogućnosti, a na fakultetu sam otkrio elektroniku, koja mi je dotad bila odbojna. Kad sam otvorio firmu, nazvao sam je po engleskoj verziji svog nadimka jer nisam mogao ni pomisliti u šta će se izroditi. Mislio sam, biće to mala firma, s eventualno nekoliko zaposlenih i proizvodnjom u Kini, a ja ću dizajnirati i to prodavati. Međutim, malo po malo smo rasli i Stype danas ima desetak firmi i 200-tinjak zaposlenih – govori za Jutarnji. U jednom se trenutku u hrvatskim medijima pisalo da Čajić gradi hotel na makarskoj rivijeri, odobrena je i građevinska dozvola, ali preduzetnik zasad ne razmišlja o gradnji jer su za to potrebna prevelika sredstva i ne vidi se u građevini.
U registru FINA-e piše da je 2023. godine firma Stype prihodovala je 4,01 milion evra, što je rast za 6,54 posto u odnosu na godinu ranije. Na početku poslovnog života i kratkog izleta u rad za veliku kompaniju, postalo mu je, kaže, dosadno bez vlastite kreativnosti. I na razgovoru za posao, kad ga je direktor pitao za šta misli da bi mogao voleo dobiti zlatnu medalju, odgovorio je 'za dizajn nekog proizvoda'. Setio se toga kad je na pozornici u Los Anđelesu primio Emmy za inovaciju u televizijskom programu. Setio se i kako je po napuštanju stalnog zaposlenja, doslovno počeo od nule.
– Iz 'garaže', kako bi se reklo, osim što nisam imao ni garažu. Nisam imao ništa osim kompjutera, ulagao sam sve što sam uštedeo. Iako sam tada mislio da neće, isplatilo se – govori. Dosad je dobio pet Emija, ali onaj 2022. je bio, kaže, najznačajniji jer ga je u kategoriji 'Engineering, Science&Technology' dobila firma Stype, konkretno i Čajićev diplomski rad i inovacija, SkypeKit, za značajno unapređenje tv programa, dok je ostale nagrade dobio kao deo tima nagrađenog projekta. Industrija je prepoznala vizuelne majstorije Stype-a i gotovo da nema velikog spektakla koji se ne koristi njima. Zaslužan je za spektakularne specijalne efekte na MTV-evim nagradama, ogromnu panteru na američkom NFL-u, njihove smo grafike mogli videti u Ligi Šampiona. Nema spektakla ni zvezde, od Olimpijade do Keti Peri, Superbula i Fu Fajtersa, koji nisu koristili tehnološke inovacije virtuelne stvarnosti firme čije je sedište u hercegovačkim Sovićima, zagrebački ured je u Buzinu.
– Naši uređaji nisu bili primarno zamišljeni za virtuelnu stvarnost. Ideja je bila puno skromnija, uređajem automatizovati pokrete na kranovima za kamere, kako bi bili glatki i korisni ljudima koji snimaju venčanja. Uređaj na najbolji način spaja automatizaciju krana za kameru i virtuelnu stvarnost. Nije nam palo na pamet da će ga prepoznati televizijski studiji. Prvi se javio australijski Foks Sport i tako je krenulo. Najveća svetska događanja koristila su se našom opremom za prenos, primera radi Svetsko prvenstvo u fudbalu u Kataru. Ipak, najviše se ponosim saradnjom s Eplom, a našim je softverom i hardverom opremljen i Foks Sport studio u Los Anđelesu – kaže Stjepan Čajić. U ovom je trenutku najaktuelniji proizvod RedSpy, uređaj za praćenje kamere, također nagrađen Emijem. Hercegovina mu je baza, u Sovićima ima svoj ured, ali kao nomad za poslom putuje po svetu. Toliko da mu se više ne da spavati po hotelima pa u nekoliko zemalja ima nekretnine u najmu. U Americi je to u Los Anđelesu.
I eto ga danas u Varaždinu, gde ga radnici prozivaju zbog neisplaćenih im plata. Čovek koji je naviknut zahvaljivati s pozornice nagrada Emmy za dodeljenu mu nagradu, zadnje se dve sedmice pravda radnicima i obećava pronaći rešenje. Čini se da je u tome i uspeo jer plate su počele stizati, ali štrajk, kažu iz pogona, neće prestati sve dok svi ne dobiju svoj zarađeni novac. Uprava je pronašla rešenje, tako da je na Finu odnela dokumente o neisplaćenim zaradama i radnici su dobili prvenstvo pri naplati (pre)zaduženog Varteksa. Do dolaska u Varteks, jedina veza Stjepana Čajića s tekstilnom industrijom bio je pogon za šivenje njegovih rođaka u Hercegovini. U Varteks je ušao i pozajmio dosad firmi veliki novac, inspirisan Nenadom Bakićem, tada najvećim pojedinačnim deoničarom, koji ga je na kraju ostavio da se snalazi sam.
- Varteks nije moja beba, kao drugo što sam stvorio. Preduzeće postoji više od 100 godina, a ja sam trebao samo pripomoći da bi na kraju sve palo na moja leđa – rezigniran je. Inovator se, očigledno je, našao na klizavom terenu. Iz vrhunskog se biznisa, gde stvari funkcionišu drugačije, našao u hrvatskoj realnosti.
Medijska mu pažnja ne godi i do ovog momenta nikad nije o sebi rekao ovoliko stvari.
– Po nekima ispadam negativac koji će uništiti Varteks, a jedini sam finansirao firmu od 2021. nadalje, a i zaista želim nastaviti proizvodnju i od Varteksa učiniti stabilnu kompaniju, ali za to će biti potrebna saradnja svih poverilaca – zaključuje.
Stjepan Čajić izgleda vrlo mlado, znatno mlađe od svojih 39 godina pa su ga radnice Varteksa s kojima je nekoliko puta satima razgovarao u pogonu, gde uredno dolaze, ali ne rade dok ne budu isplaćene sve plate za mart, lako poistovetile sa svojim sinovima i nakon prvobitnih napada, opisivale kao 'pristojnog, dragog dečka'. Čudan je bio taj zaokret. Hoće li mu uspeti spasiti Varteksovu proizvodnju što, kaže, želi učiniti, tek ostaje da se vidi.
biznis.kurir.rs/Jutarnji list