U Novom Sadu živi i radi jedina žena kovač u celoj Srbiji. Zanat je nasledila od oca, iako je to posao koji se tradicionalno smatra muškim, ona već skoro dve decenije svakog dana odlazi u hladne lagume Petrovaradina u kojima se nalazi porodična kovačka radionica. Osim toga, zajedno sa svojom porodicom zadužena je i za održavanje čuvenog sata na Petrovaradinskoj tvrđavi. Kako se opredelila za radničko delo, kožnu kecelju i težak čekić, otkriva Andrea Lukač Pap. Kaže i da su neki mislili da joj je kovač prezime, a ne zanimanje i ističe i da je posao nasledila od oca.
- Moj tata se s time bavi više od 50 godina i to je valjda bilo normalno i prirodno da se ja isto bavim sa time. Kad sam bila mala, onda sam u radionici dovlačila malu stoličicu i utezala razne materijale i lupala čekićem, kako je vreme odmicalo, tako sam krenula u osnovnu školu i tamo šesti, sedmi, osmi razred pa posle i srednja škola, tata je meni nudio preko raspusta da ja radim kod njega za džeparac, što sam ja prihvatila i posle kad sam završila srednju školu, zaposlila sam se u butiku, to nije baš prošlo dobro, došla sam kući i rekla sam mami i tati da sam dobila otkaz i onda je tata posle dan-dva došao na ideju zašto ja ne bi mogla da idem sa njim u radionicu malo da radim dok ne nađem neki drugi posao. I eto to već traje, skoro 20 godina. I ne bih menjala ovaj posao za neki kancelarijski, oni su zatvoreni. To nekom odgovara, ali meni lično ne odgovara. Moj posao je i anti stres, kad uzmete čekić i lupate onako. Mislim da to svi ponekad želimo da možemo da izbacimo tu negativnu energiju - priča Andrea.
Ova žena sa neobičnim zanimanjem kaže i da ima teže i lakše poslove.
- Ima kad radim u donjoj radionici, pošto se naša radionica sastoji od donje i gornje. U gornjoj se rade veliki elementi, velike kapije, velike ograde. Kad radim u donjoj radionici, to znači da radim sitne poslove, izrađujem male kovačke elemente i tako. I to je lakši deo posla. Ja gledam da budem izjednačena sa muškarcima, ali naši pomoćnici puno puta me sklone sa strane i kažu nemoj ti to dizati, nemoj se toliko naprezati i tako dalje. Tako da me štede - opisala je kako izgleda posao kovača.
Navodi i da je početkom 90-ih pomagala mami i tati kada se obnavljala sinagoga i da je joj je to prvo ostalo u sećanju da je to radila sa njima. Posebno je zanimljivo da njena porodica i ona rade na održavanju čuvenog Petrovaradinskog sata.
- Nešto pre 1990. godine je moj otac bio na plaži, i moram da napomenem da smo mi, to je dok se nisam udala, da sam živela u Petrovaradinu i da sa našeg prozora se vidi taj sat. Bili smo na plaži i tata je pitao gospodina koji je pre toga održavao sat, zašto sat ne radi? I taj gospodin je rekao da se pokvario neki deo i ne mogu nigde da nađu, ne mogu nigde da ga naruče. Tata je pitao da li bi on mogao to da pogleda i ako je u njegovoj moći da popravi. Taj čovek je dao tati ključ i nikad ga više nije tražio nazad. Tata je popravio, pustio u rad i od onda se mi bavimo sa njim i održavamo ga i smatramo ga kao članom porodice. Moj šogor je zaprosio moju sestru u tom satu, a venčali su se šest meseci posle ispred sata - ispričala je ona.
Andrea kaže i da bi volela da svoj posao i porodičnu tradiciju prenese na svoju decu.
- Oni su još uvek mali, ali vrlo rado dolaze u radionicu i vrlo rado mi čeprkaju po alatima i uzmu pa ne vrate tamo odakle su uzeli. Ja ću nastojati da im prenesem to što radim. Moram da napomenem da isto tako i moj muž povremeno pomaže kao i sestrin muž isto tako u radionici, tako da njih ne smem da izastavim - kroz osmeh je rekla žena sa neobičnim zanimanjem.
Kurir.rs/TV Prva
NE PROPUSTITE
