Skoro ceo jedan dan prošle nedelje, najčitaniji članak u Fajnenšel tajmsu nije bio o eskalaciji sukoba između Izraela i Hamasa, ni o borbama u Ukrajini, koje još uvek traju, niti o Ilonu Masku ili Donaldu Trampu.
Članak je bio o čoveku po imenu Sabolč Fekete (Szabolcs Fekete), koji je bio viši analitičar u Siti banci (Citibank) sve dok nije pokušao da od nje traži naknadu troškova za dve kafe i dva sendviča s poslovnog puta u Amsterdam prošle godine, na koji je poveo svog partnera.
Banka je odlučila da istraži da li je Fekete, koji je radio na politikama usaglašenosti s propisima, zaista pojeo svu tu nesrećnu hranu i nešto testenine sumnjivog izgleda, potpuno sam.
On je prvo rekao da jeste, a onda je priznao da je jeo i njegov partner. Banka ga je otpustila zbog neprofesionalnog ponašanja. On je zatim tužio banku za nepravedno i nezakonito otpuštanje. Sudija je stao na stranu Siti banke i doneo presudu po kojoj je Fekete trebalo da odmah prizna šta je učinio i da banka ima pravo da očekuje od svojih zaposlenih da budu pošteni.
Reklo bi se da je sve prilično jednostavno. Osim što reakcije na ovu priču nisu bile nimalo u skladu sa očekivanjima. Najveći utisak je ostavio ogroman broj podsmešljivih komentara, upućenih ne Feketeu, već Siti banci.
Stvarno velike laži
U vreme dok ovo pišem, više od 500 ljudi je digitalno aplaudiralo jednom čitaocu FT koji je kao odgovor na ovu priču napisao: "Nema mesta lažima u banci, osim ako su stvarno velike."
I sama sam se naglas nasmejala kad sam stigla do dela presude u kojem sudija piše da okolnosti slučaja uključuju činjenicu da Siti "posluje u visokoregulisanom finansijskom sektoru i zahteva od svojih zaposlenih da u svakom trenutku postupaju s punim integritetom".
Reč je, naime, o istoj banci koja je platila više od 13 milijardi funti kazni za kršenje kodeksa poslovnog ponašanja samo između 2014. i 2018. godine - kako pokazuju podaci koje su za svoj istraživački projekat o prekršajima poslovnog kodeksa prikupili studenti i profesori londonske Poslovne škole Bejs (Bayes Business School).
Neki od najvećih troškova tog tipa bili su povezani s finansijskom krizom 2007-2008, ali su se velike sume pojavile i u skorije vreme - između ostalog, 402 miliona dolara koje je ova banka platila 2018. godine kao naknadu štete za svoju ulogu u zaveri čiji je cilj bilo manipulisanje deviznim tržištima.
Siti je bila jedna od 20 velikih banaka koje su, između 2008. i 2018. godine, kolektivno platile preko 377 milijardi funti na ime kazni za nesavesnu prodaju, pranje novca, zloupotrebu tržišta i druge prekršaje, utvrdili su istraživači.
Ove kazne se nisu nužno odnosile na pojedince. I niko ne želi da banka zaposli nekog za koga misli da nije pošten. Ali ove ogromne sume nas navode da se zapitamo da li je u redu otpustiti nekog zbog sendviča i kafe.
Savet direktora
Bilo da je fer ili ne, Feketeov slučaj me je podsetio na savet koji sam dobila od jednog direktora pre mnogo godina i koji nikad nisam zaboravila. Ako neka kompanija želi nekoga da otpusti, najlakše način da to uradi jeste da pročešlja njegove troškove.
Možda je to razlog zbog kojeg je slučaj Siti banke i sendviča privukao toliku pažnju: svi mi znamo nekoga ko je bio u iskušenju da lažno prikaže svoje poslovne troškove. Nije potpuno jasno koliko je pronevera u vezi sa poslovnim troškovima ozbiljan problem. Istraživanja na tu temu obično vrše kompanije koje se bave prodajom softvera za evidenciju troškova, tako da se oni teško mogu smatrati nezainteresovanim posmatračima.
Ipak, pošto imam tu nesreću da koristim užasan sistem evidencije troškova, zbog kojeg odrasli muškarci i žene vrište od muke, imam osnova da verujem jednom istraživanju iz 2018. godine, koje je pokazalo da je verovatnoća varanja više nego dvostruko veća kod zaposlenih koji su prinuđeni da se bore s bespotrebno detaljnim i zamornim sistemima nego kod onih koji koriste jednostavnije sisteme.
Ipak, koliko god da je takva vrsta pronevere loša danas, sigurna sam da je ranije bilo još gore, bar u novinarstvu.
U mojoj redakciji priča o Siti banci pokrenula je čitav niz sećanja na izuzetno kreativne "poslovne troškove" koje su potraživali čuveni novinari. Navodno. Da li sam čula za čoveka koji je transportovao svoj koncertni klavir nazad u Evropu iz Afrike? Ili za onog koji je tražio naknadu troškova školovanja u internatu za svoju decu, dugo nakon što su završila školovanje?
Nisam čula, posebno zato što su takve priče apokrifne, mada sam čula mnoge slične. Takođe se sećam dana kada su potraživanja poprilično visokih troškova ne samo bila normalna već su se aktivno podsticala.
Sa svih strana opterećene finansije današnjih novinskih kuća znače da je davno prošlo vreme kada su legende Flit strita dovodile računovođe na ivicu nervnog sloma svojim neobuzdanim trošenjem. Ipak, i dalje se rado sećam jednog od mojih prvih šefova redakcije i njegovog oštrog pitanja: Zašto još nisi podnela nijedan račun za ručak? Sviđa ti se da plaćaš da radiš ovde?"
Kurir.rs/ FT.com/ Pilita Clark
NE PROPUSTITE
