AGATONOVIĆI GAJE 80 KOZA, A MUŠTERIJE IM SAMO NAVIRU: Životinje hrane isključivo ovako, njihovi proizvodi sinonim za zdravlje

Selo Rosica se nalazi nedaleko od Ribarske banje u opštini Kruševac. U njemu živi porodica Agatonović, a tako im se zove i gazdinstvo. Malo selo u podnožju Jastrebca, dom je i 80 koza koje se uzgajaju na starinski način, na otvorenom.

– Kozarstvom se bavimo porodično. Majka i otac se time bave aktivno. Ja se nisam toliko bavio zbog posla, ali sam se u poslednje vreme više uključio i sad smo sve unapredili. Poslove smo donekle podelili, tako da smo majka i ja zaduženi za proizvode, a ja se bavim i marketingom, ugovaranjem i dostavom proizvoda, dok je otac zadužen za organizaciju poslova oko njiva – priča Đorđe.

Zašto domaća bela koza?

U početku su imali samo 4 koze – za svoje potrebe. Vremenom se stado širilo, zatim su počele da se daju subvencije, pa se se grla dokupljivala kako bi se dobile subvencije, jer su mnogo značile za opstanak domaćinstva.

– Na kraju smo završili sa 140 koza – kroz smeh priča Đorđe. Imali smo alpino, balkanske i domaće bele koze. Vremenom smo odlučili da zadržimo samo domaće bele i smanjili smo stado na 80 jedinki. To je autohtona rasa i nama su se pokazale kao najbolje za čuvanje, za mleko i za priplod. U praksi se pokazalo da su bolje od alpine – otpornije su na bolesti, čak imaju i više mleka – otkriva ovaj domaćin.

Njihove koze su uglavnom na ispaši. Čuvaju se na livadama koje nisu zatrovane raznim hemijskim preparatima i jedu ono što nađu u prirodi. Što se tiče ishrane koza zimi, Agatonovići sami proizvode zalihe sena.

– Imamo oko 15-ak hektara livada. One nam služe za ispašu i tu vodimo koze dva puta dnevno. Imamo i par njiva u zakupu, koje smo morali da uzmemo, kako bismo opslužili stado. Za zimu, potrebno je oko 3.000 bala sena i oko 500 bala slame za prostiranje – kaže on.

Problemi u kozarstvu

Sve poslove u domaćinstu i oko uzgoja koza Agatonovići sami obavljaju, bez ičije pomoći, a sve koze su uredno umatičene. Oko prvog maja kreće prodaja jaradi. Međutim, kako Đorđe navodi, tržište nije razvijeno, gotovo da nema plasmana, niti legalnog otkupa. Gotovo sva jarad se prodaju prekupcima i idu za Kosovo i Albaniju.

– Da ima legalan otkup jaradi kod nas, bilo bi i subvencija po jaretu kada se daju u klanicu, ali toga nema, te smo zbog neuređenosti tržišta u gubitku. Situacija sa mlekom je još gora nego sa jarićima; da bi se dobila od države premija za mleko i sve povoljnosti koje daje, mora da postoji legalan otkup kozjeg mleka, a toga kod nas nema. Mlekare zvanično otkupljuju samo kravlje mleko i kada treba da dobijemo papire za premiju za mleko, ne mogu da nam izdaju – priča Đorđe.

Pojedine subvencije koje porodica Agatonović može da iskoristi – ne stižu. Kako kaže on, olakšice za gorivo, odnosno, povrat novca dosta kasni.

Kako bi opstali u ambijentu u kojem žive, rade i posluju, Agatonovići su odlučili da se okrenu preradi kozjeg mleka.

– Nećemo da odustanemo od koza, jer ih gajimo godinama. Ranije smo pravili običan kozji sir, a sada smo razvili proizvodnju. Imamo dosta vrsta sireva i kačkavalja. Prolećni specijalitet je kozji sir sa sremušem i sa vlašcem, a u ovom periodu najprodavaniji su nam dimljeni sir i dimljeni kačkavalj – objašnjava Đorđe.

Njihovi proizvodi se razlikuju od drugih, jer njihove koze ne jedu koncentrate, već samo bilje iz prirode i domaće seno. Svaka biljka koju stavljaju u sir je iz njihove bašte, a sve se dimi u pušnici onako, kako su radili naši preci.

Društvene mreže i selo

Da se bez Interneta i društvenih mreža ne može, to su shvatili i oni, te im je ovaj kanal prodaje jedan od najbitnijih.

– Naša Instagram stranica nam je prvo i osnovno prodajno mesto i glavni plasman sireva. Onda ide Fejsbuk i nezaobilazni sajt Malih proizvođača hrane iz Srbije. Proizvode dostavljamo lično, jednom nedeljno u Kruševcu i Aleksincu, a ko dođe u Ribarsku Banju može da svrati do nas ili da mu dostavimo, jer smo udaljeni samo 2 kilometra – kaže Đorđe. On ističe da problem sa prodajom nemaju, jer ko god je probao njihove proizvode nije se zadržao samo na tome, već je nastavio da poručuje i postao im stalan kupac.

Naš domaćin se dotakao i, kako sam kaže, industrijske proizvodnje u kućnim uslovima, gde se dodaju razni aditivi i dodaci kako bi se povećala količina i održala svežina. Prema njemu, to više nije domaći proizvod, a takvih proizvođača je sve više.

– Mi radimo sve kako su nekada naši stari radili, jednostavno, samo smo nastavili onako kako smo naučeni. To znači da ne možemo da napravimo više od 3 kg sira po danu, a kačkavalja još manje – kaže naš domaćin.

biznis.kurir.rs/Agrosmart