Biljana Petrović živi u Americi ali ne sanja američki san. Vozi kamion, onaj pravi, veliki, i sanja dan kada će joj se priključiti njena ćerka (16), koja živi u Srbiji. To će ujedno biti i ostvarenje njenog sna. Kud ćeš lepši san. Veći od svakog američkog…
Rođena Beograđanka odrasla u Kragujevcu završila je DIF u Prištini i poslednju etapu svog srpskog života provela u Vršcu, gde je radila kao profesor fizičkog. Uz povremene izlete do Crne Gore, gde je radila kao konobarica.
Borila se kako je umela da prehrani svoje dete, porodicu, pa je tako pet godina zaredom išla na Aljasku kao sezonski radnik, čistila, pakovala ribu…
- Bilo je to interesantno iskustvo, ali ne bih volela da ga ponovim. Raditi po 16-18 sati dnevno i nije baš neki život. I nije bilo toliko hladno, jednog leta je izmereno čak 30 stepeni, što je rekord. Tamo su najobrazovaniji ljudi zapravo naši koji dođu u toku sezone, ali kolo vode Amerikanci, uglavnom ljudi kojima je to druga šansa, koji nisu uspeli negde drugde i pokušavaju da naprave nešto dok još mogu.
Prošle godine počela je da vozi mali takozvani boks kamion, a već ove godine prešla na veliki, onaj sa prikolicom…
-Ja kao da sam rođena za ovaj posao. Još kao devojčica sam mislila da ću voziti kamion. Za mene je vožnja kamiona sve: sloboda, odgovornost, moć! U Srbiji nisam ništa vozila, ali sam želela da sednem za volan, zato sam i polagala za veliki kamion. Ideja je bila da idem u Nemačku da radim, ali sam kasnije zbog novca ipak došla u Ameriku.
Za razliku od velike većine Srba i Srpkinja, kojima je Čikago baza i oaza, Biljana se odlučila za toplije krajeve…
- Bila sam samo par meseci u Čikagu i preselila se na Floridu, u Tampu, Klirvoter, gde ima dosta naših ljudi i lepo se živi, nema toliko stresa. Balkanaca ima sa svih strana, i svi se lepo druže. Tu su naši restorani, crkva, čovek se oseća kao kod kuće. Ne žalim mnogo za Čikagom. Lepo je leti, ali kad krene zima i dune vetar, spasavaj se ko može.
Šta joj najteže pada u kamiondžijskom poslu
-Nedostatak ritma. Ne znam kad spavam, kad ustajem, kad jedem. Sve se radi kad se stigne ili kad se može. Uvek si na stend baj… Ali ako hoćeš da zaradiš mora tako! Sedenje za volanom u istom položaju, nedostatak kretanja, takođe može da bude problem. Taj problem za sada uspešno rešavam odlascima u teretanu ili vežbicama koje radim na parkingu. Sve se može uz malo volje.
Iako važe za žestoke momke, čak i grubijane, Biljana kaže da su kolege veliki kavaljeri u poslu u kome muškarci dominiraju, a žene su prava retkost…
- Možda zato što nas je toliko malo čuvaju nas kao malo vode na dlanu. Kolege imaju veliki respekt, uvek se nađu kada treba nešto da ti pomognu na putu. Niko ne gleda ko si i odakle si. Sretneš tako nekoga na truck stopu, kreneš neku priču na lošem engleskom i onda skapiraš da je čovek sa naših prostora i obraduješ se kad možeš s nekim da progovoriš NAŠ jezik. Nije ti bitno ko je i odakle je. Koliko sam ovde još nisam naletela na nacionalistu. Baš pre neki dan čekam u banci, pričam se prijateljem na srpskom. I javlja nam se devojka koja radi za šalterom, ljubazna, nasmejana, kaže da je prepoznala jezik i da je Albanka. Eto.
Posebno joj je drago što je u Americi razbila neke stereotipe
-Ona priča “kloni se Srba u Americi” bar u mom slučaju se pokazala netačno. Nisam imala loše iskustvo tako da sam razbila tu famu da kad radiš sa našima uvek nešto krene po zlu.
Vozačima poput nje, koji dane i noći provode u kabini, neophodna je podrška celog tima ljudi da bi posao mogli uspešno da privedu kraju.
-Kamiondžijski posao je timski sport i ja ništa ne bih mogla da uradim bez dispečera i ljudi iz kompanije koji se brinu o tome da sve bude na vreme, da ne gubim vreme čekajući satima na utovar i istovar, da svi papiri stignu tamo gde treba, da kad se desi neki kvar sve bude rešeno brzo da bih u najkraćem roku mogla opet na put. Kad su ljudi sa “one strane žice” kvalitetni, odgovorni, profesionalci onda je moj posao pesma, a ja imam sreće da vozim u kompaniji AAA Freight, u kojoj sve to funkcioniše zaista u najboljem redu.
Transportni biznis već godinu i kusur drma opasna kriza, ali Biljana se ne žali
- Slušam starije, one koji su duže od mene u poslu, koji su vozili u vreme korone i pre, koji su već preživeli nekoliko kriza… Ne kukam. Biće bolje. Tu sam gde sam i borim se kako znam. Još da mi ćerka dođe i biću najsrećnija na svetu.
Povratak u Srbiju
- Ne planiram ga, bar za sada. Možda jednog dana, u penziju, a možda ni tad. Volela bih da mogu da odem tamo, da obiđem moje tamo, ali ne bih se vraćala. Nemam nekakav američki san, ali imam svoj, životni san. A taj san je da živim normalno, bez stresa. Nisam mogla da ga ostvarim u Srbiji, pa se nadam da ću uspeti ovde, kaže Biljana Petrović i dodaje:
-Srbiju poznajem, ali svet još nisam upoznala, a volela bih. Avanturista sam, proputovala sam dosta po Americi, putujem kad god imam priliku, a volela bih da odem i u neke druge, daleke zemlje.
Za kraj, poruka mladima i ne tako mladima koji su tek došli ili se spremaju da dođu u Ameriku:
-Ako čovek nešto mnogo želi on će naći i načina da to ostvari. Treba da pratite vaš instinkt i gurate napred. Stvar je jednostavna. Ako ti treba nešto, uzmi ga! Ako ti trebaju pare, sedi i vozi!
Kurir.rs/Serbian times
Bonus video: