Milan Mandarić, američki biznismen srpskog porekla, veliki uspeh je napravio sa fudbalskim klubovima u kojima je bio vlasnik – od belgijskog Šarloa, preko francuske Nice, do engleskih Portsmuta, Lestera i Šefild Venzdeja. Sportom se nikada nije ozbiljno bavio, ceo život je u biznisu, najpre malom porodičnom, zatim srednjem i onom kompanijskom, ali je znanje i novac koje je stekao u toj oblasti odlučio da preusmeri u ono što najviše voli, a to je fudbal.
Kada je imao 21 godinu preuzeo je očevu mašinsku radionicu u Inđiji, sa 26 je već imao jednu od uspešnijih kompanija u staroj Jugoslaviji, a onda je otišao u Sjedinjene Američke Države.
Kako kaže krenuo je od nule, ali se vrlo brzo snašao i prvo pokrenuo biznis u IT industriji. Za osam i po decenija života ostvario je brojne dobre rezultate.
Diplomirani je mašinski inženjer, vlasnik uspešnih kompanija u Americi, pasionirani ljubitelj fudbala koji je svoje umeće dokazivao u Belgiji, Francuskoj, Engleskoj…
– Imam običaj da na pitanje kako sam napravio prve pare kažem da sam to učinio na staromodan način – morao sam da ih zaradim. Otac me je oduvek učio koliko je važno da radim i od malih nogu sam morao da se pomučim da bih imao novac. Kad si mlad uvek ti je malo, treba ti za bioskop, kartu za fudbalsku utakmicu, što je za mene oduvek bilo posebno važno, pa za izlaske…Tako da sam od najranijeg detinjstva, a pogotovo kad sam malo porastao, pomagao ocu u njegovoj radionici. Čistio sam je, bio mu asistent kad je to bilo potrebno, a on mi je davao novac za to. Nije to bila klasična plata, ali, da, prvi posao je bio kod oca – kaže Mandarić.
Milan je rođen u Lici, zbog toga je svoju kompaniju u SAD nazvao „Lika korporejšn“, a kasnije je ih je bilo još mnogo, mahom u IT industriji. Kao veliki zaljubljenik u fudbal, jedan je i od osnivača fudbalske MLS lige u Americi i na to je veoma ponosan.
Ali, nije uspeh sa druge strane okeana bio prvi koji je napravio. Ne, sve je počelo u Inđiji.
– Očeva radionica je bila mesto na kojem sam odrastao. Sjajno sam se osećao u tom ambijentu i u Inđiji, pa sam otvorio i svoje mašinske pogone za metalnu i auto industriju. Krenuo sam od nule, imao viziju da uspem i malo po malo radionica je postajala sve veća i veća. Toliko velika da sam u jednom trenutku čak počeo nekima da smetam. Bilo je to drugo vreme, kapitalizam na kojem sam bazirao svoje poslovanje se nije uklapao u komunističko društvo. Upozoren sam da bi trebalo da se sklonim ili mi sleduje odlazak na Goli otok, i ja sam tada odlučio da odem – objašnjava naš sagovornik.
U Ameriku odlazi turistički, odnosno da poseti rodbinu i prisustvuje njihovom slavlju, a ostao je decenijama.
– Ukoliko znate šta radite vi možete da uspete gde god hoćete. A ja sam vrlo dobro znao. Zaposlio sam se po dolasku u Ameriku u jednoj IT kompaniji, a zatim sa dva prijatelja odlučio da osnujem novu firmu. Ubrzo smo se razišli i pokrenuo sam sopstveni biznis u ovoj sferi poslovanja i dobro mi je išlo, jer se IT sektor iz godine u godinu ubrzano razvijao i prepoznao sam koliki je njegov potencijal. Što bi se reklo, bio sam na pravom mestu u pravo vreme i umeo sam da odreagujem kada je trebalo. Naravno, ništa od toga ne bih mogao da sam u ranom detinjstvu imao sve na gotovo. Ne, morao sam da se pomučim, da razumem koliko je teško zaraditi novac i naučim da ga cenim i to mi je kasnije mnogo značilo.
Postoje teme kojih tokom razgovora sa Milanom Mandarićem možete da se dotaknete, neke je možda bolje da izbegnete, ali fudbal, to je tema koja ne može da se preskoči. Jednostavno, fudbal je ljubav koja ga pokreće ceo život.
U Ameriku je lično doveo velikog Džordža Besta sa kojim je bio veliki prijatelj, mnogi ga i danas zovu da dođe i spase ih bankrota, ali se on trenutno drži po strani.
– Mora čovek da ima neku ljubav, a za mene je to fudbal. Ceo život ga volim i ne mogu bez njega. Evo i sada kada nakon odlaska iz slovenačke Olimpije više nisam direktno uključen ni u jedan klub, ne mogu a da ne pratim. I to svaki dan. Gledam utakmice, razgovaram sa ljudima širom sveta, ali trenutno ne razmišljam o preuzimanju novog kluba. Sada samo razmenjujem iskustva i učim svaki dan. Imam 85 godina, mnogo toga sam prošao u životu, ali isto tako znam da ima još mnogo toga što moram da naučim. Kako u fudbalu tako i u životu uopšteno. Kojim god poslom da se bavite i koliko god da ste u njemu uspešni morate da znate da je svakodnevno usavršavanje neophodno. Samo tako možete da pomognete sebi i drugima – kaže Mandarić.
Svim mladim ljudima poručuje da je budućnost mesto na kojem se podvlače računi i da samo u nju treba gledati.
– Sadašnjost može da bude manje ili više lepa, ali samo od nas samih zavisi kako će izgledati naša sutrašnjica – zaključuje Mandarić.
kurir.rs/Infostud