Mnogo je onih koji su napustili svoju zemlju i otišli u inostranstvo kako bi sebi obezbedili egzistenciju i bolje uslove života. Naročito je u poslednje vreme zabeležena migracija obrazovanog i školovanog kadra iz Srbije.
Oni ne vide adekvatne poslovne prilike u svojoj struci. Nedostatak radnih mesta i mogućnosti napredovanja obeshrabruje sve one koji su želeli da postignu nešto više.
Pa, kada odu i osete bolji standard, zaradu i sigurnost skoro i da ne žele više da se vrate. Ali, ima i onih koji se drže onog čuvenog stiha: "Ostajte ovdje!… Sunce tuđeg neba neće vas grijat ko što ovo grije". U manjini su, ali ih ima.
Tako je bilo i sa Dejanom Vitorovićem, master inženjerom pejzažne arhitekture i hortikuture, koji je otišao u Afriku da radi. Posle nešto više od godinu dana vratio se u Srbiju.
Dejan je iz sela Glušci, koje je udaljeno 20 km od Šapca. Završio je Šumarski fakultet u Beogradu, a kada je bio na master studijama, 2019. godine, otišao je u Ekvatorijalnu Gvineju.
- Otišao sam tamo zbog iskustva i naravno kako bih zaradio novac. Posao se zasnivao na negovanju i održavanju zelenila na predsedničkim palatama. Želeo sam nešto novo i da vidim kako je tamo - rekao je on.
Firmi za koju je radio trebao je pejzažista, pa se Dejan prijavio na konkurs. Jedini uslov koji su tražili, pored fakultetske diplome jeste znanje španskog jezika. Dejan ga je brzo savladao.
- To nije srpska firma, ali su vlasnik i šefovi iz Srbije, tako da mi je to privuklo pažnju. Bilo mi je lakše da budem sa svojim ljudima - rekao je naš sagovornik.
Kako Dejan dodaje tamo je odmah dobio priliku da radi.
- Radio sam u struci i bio sam šef. Ovde da sam radio u firmama koje se bave pejzažnom arhitekturom na taj nivo bih možda stigao tek za 5 godina. Bavio sam se projektovanjem pejzažnih projekata i bio sam glavni izvođač radova - rekao je on.
Kako dodaje, bio je smešten u gradu Malabo na ostrvu, ali je po potrebi išao i na kopno u Batu i Mongomo.
- Poslednjih 30 godina u Gvineji dosta ima stranih firmi koje tamo posluju, tako da se lokalno stanovništvo naviklo na strance. Praktično, firma za koju sam ja radio vodili su Srbi, a imali su oko 500 lokalnih radnika i koji su obavljali fizičke poslove - rekao je Dejan i dodao:
- Njihov standard je sličan kao kod nas. Obični radnici isto kao i ovde sastavljaju kraj sa krajem, ali opet ima i bogatog staleža. Meni je tamo ostajalo 2.500 evra mesečno. Trošio sam, ali su mi smeštaj, hrana, auto, gorivo bili plaćeni.
Naš sagovornik kaže da je društveni život u Gvineji sličan kao i kod nas.
- Prodavnice rade kao i ovde. Marketi su isti kao u Evropi. Ljudi su prijatni. Pošto je bilo nas dosta iz Srbije, družili smo se, izlazili, ima kafića isto kao i ovde, nema neke razlike - rekao je on.
Pošto je Evatorijalna Gvineja jedna od najmanje posećenih zemalja što se tiče turizma, tako da je tamo netaknuta priroda, ima prelepe plaže prelepe, a naš sagovrnik kaže da je dosta njih obišao. Jedino što mu je s početka smetalo jesu klimatski uslovi.
- Tamo je velika vlažnost vazduha, pa mi je na početku bilo teže za disanje, ali posle je ok. Kad se navikneš, izjednačis se i nije neka velika razlika. Temperature nisu toliko više nego kao kod nas preko leta, a to je nekih 40 stepeni. Nemaju zimu, ali imaju kišni period i tada je malo hladnije. Ali uglavnom, tokom cele godine su temperature od 25 do 40 stepeni - rekao je Dejan.
Kako on kaže, u Gvineji mu je bilo lepo, ali ipak u Srbiji je najlepše.
- Prvo sam bio jedanaest i po meseci, pa sam se vratio kući na sedam meseci i opet otišao na dva. Posle toga sam definitivno odlučio da se ne vraćam u Gvineju i pokrenem ovde svoj posao. Imao sam rasadnik, ali je bio amaterski, sa malim brojem biljaka. Rešio sam da pokrenem ozbiljnu proizvodnju i sada posle četiri godine rada imam više od 100.000 sadnica. Jedni smo od najvećih u Srbiji i regionu po proizvodnji aromatičnog bilja - rekao je Dejan.
Kako kaže, tamo je dobro jedno vreme, jer dok je novo sve je zanimljivo. On je želeo da pokrene svoj posao, jer nije tip osobe koja može da radi za platu. Naglašava da je najbolje steći iskustvo i novac i vratiti se.
- Što se tiče novca, mogu sad i ovde da zaradim i nije mi potrebno da idem tamo. Radim u struci, imam rasadnik, a u sklopu njega radim i projektovanje tako da sam stvorio sebi posao. Projektujem za firme koje se bave ozelenjavanjem, a potrebni su im projekti, kao i privatna dvorišta - rekao je Dejan.
Za sada proizvodi lavandu, smilje, santolinu, gauru i ruzmarin, a želi asortiman da proširi na još nekih deset ukrasnih vrsta.
Iako je rad u rasadniku krvav posao, Dejan kaže da mu to nije nikakav problem, jer radi ono što voli. Njegov rasadnik se prostire na hektar zemlje, a sve radi ručno.
Tu ima puno obaveza i teškog fizičkog rada, od pripreme zemljišta, seckanja i priprema reznica, bockanja u kontejnere, pa u veće saksije, do zalivanja, đubrenja, prihranjivanja. Gotov proizvod prodaje najviše u Beogradu, ali tržište ima i po celoj Srbiji.
- Puno je obveza, ali imamo radnike tako da oni pomažu. Otprilike tri, četiri dana u nedelji radi od deset do petnaest radnika. Imamo i pomoćnu mašineriju kao što su traktor, freze, prikolica. Proizvedemo nekad i 10.000 reznica po danu. Ne kupujemo gotove reznice, nego imamo matičnjak, pa ih ožiljavamo i sadimo u u kontejnere - rekao je on.
A što se tiče rada u inostranstvu, Dejan je svim čitaocima dao jedan savet.
- Kada bih rekao ljudima da odu negde, ne samo u Gvineju nego u bilo koju državu, moja preporuka je da odu jedno vreme, zarade novac, vrate se u svoju zemlju i pokrenu biznis - rekao je on.
kurir.rs/ K1info