DEDA MILORAD I U PENZIJI ZARAĐUJE: Svog zanata se nije odrekao, alat koristi svakodnevno iako uveliko gazi osmu deceniju

Popravka obuće jedan je od starih zanata u nestajanju, ali ne i za Milorada Perića, koji uprkos godinama koje je nanizao (74) i danas često uzima cipelu i čekić u ruke.

Visprenog uma, pamti tačan datum kad se prvi put sreo sa obućarstvom. Bilo je to 31. jula 1967. Imao je sedamnaest godina kad je otišao na ovaj zanat i upisao dvogodišnju srednju školu učenika u privredi (ŠUP). U njegovom odeljenju bilo je šestoro budućih obućara i nekoliko četkara. Pre podne je išao na posao - praksu u obućarsku zadrugu u centru Paraćina, a od 13 sati žurio je u učionicu. I tako svakodnevno.

Perić nam otkriva da je za obućarstvo to bilo pristojno vreme. Zadruga je imala šezdesetak radnika, vrhunskih majstora. Obuća se pravila ručno i svako ko je hteo mogao je tu da nauči zanat, da stekne znanje i umeće. Izrađivali su i HTZ obuću za Staklaru.

Čim je završio školu, Milorad se odmah zaposlio, postao je kalfa. Potom je decenijama radio u paraćinskoj obućari, nekadašnjoj Fabrici 'Petrus', sve dok na nju nije stavljen katanac. U baraci od nekoliko kvadrata uspeo je da otvori svoju radnju. Posla je bilo baš mnogo, a on je radio svu vrstu obuće - lepljenu, kovanu, šivenu, takozvane fleks cipele...

- U fabrici, dok nije propala, bio sam majstor. Vodio sam montažu donjih delova obuće. Proizvodnja je prvo bila ručna, posle mašinska. Zaposlenih radnika smo imali oko 200, povremeno i više. U pogonu sa dve mašinske trake šilo se u dve smene. Izrađivali smo kvalitetnu kožnu obuću, italijanske modele jer smo imali partnera iz Italije. Sa svojom radnjom počeo sam još iz radnog odnosa, zajedno sa suprugom Radmilom koja je takođe završila obućarstvo. Zlatno vreme bilo je dok je radila fabrika štofova. Žene, kad pođu na posao, prođu pored naše radnje i ostave nam obuću za popravku, a uzmu je u povratku. Danas, štofara je zatvorena, cipela za popravljanje je sve manje, baš kao i obućara. I ovaj moj zanat se gasi, a malo je mladih koji žele da ga nauče.

Bez obzira na sve i što je tehnologija izrade obuće mnogo drugačija, Milorad tvrdi da od obućarstva ipak može da se živi.

- Danas se mahom patika nosi, a đonovi na obući su liveni. Najviše je to za jednokratnu upotrebu – nosiš, iznosiš, pa baciš. Ipak, ima još kvalitetne kožne sandale, cipele, čizme. Jeste skupo, ali je koža zakon za obuću. Tada se ima šta popravljati, pogotovu na ženskim cipelama zatreba fleknica. Ranije sam popravljao do hiljadu pari ženske obuće mesečno, mislim na fleknice. Ima tu posla za dobrog majstora iako se sad više nosi široka peta – naglašava on sa nostalgijom.

Ovaj vredni zanatlija, mada u osmoj deceniji, bavi se još i povrtarstvom, ali najviše voli da se druži sa ljudima, zbog čega gotovo svakodnevno navraća u svoju radnju. Sina jedinca usmerio je takođe na zanat. Postao je vrhunski metalac. Jer, kako Milorad, koga svi zovu obućar Mile, tvrdi, svaki zanat je zlatan. A dobri majstori danas su sve traženiji i teško se do njih dolazi.

biznis.kurir.rs/Novosti