"Prevara" svetskih razmena: Čuveni brendovi nemaju veze sa Japanom, sve je smislio ovaj čovek
Priča o globalnim brendovima često je manje vezana za geografiju, a mnogo više za percepciju i upravo tu leži objašnjenje uspeha kompanija koje su uspele da prodaju identitet, a ne poreklo. Jedan od najpoznatijih primera je Superdry, koji je godinama građen na pažljivo osmišljenoj iluziji japanskog stila, iako je reč o britanskom brendu.
Njegov osnivač, Džulijan Dankerton, tokom boravka u Japanu nije otkrio novu tehnologiju niti revolucionarni dizajn, već nešto mnogo jednostavnije i moćnije - način na koji zapadni potrošači doživljavaju japansku estetiku. Minimalizam, neobična tipografija i egzotični znaci stvarali su utisak autentičnosti i višeg kvaliteta. Upravo na toj psihologiji izgrađena je čitava strategija koja je kasnije postala globalni fenomen.
Kombinacijom američkog vintage stila i japanskih grafičkih elemenata nastao je proizvod koji je izgledao kao da dolazi iz Tokija, iako je u potpunosti razvijan u Evropi. Dodatni paradoks leži u činjenici da su mnogi japanski natpisi na odeći bili gramatički netačni ili potpuno besmisleni, što kompaniju nije sprečilo da izgradi snažan identitet. Naprotiv, kako se često navodi u industriji, "nije bilo važno šta piše - bilo je važno kako izgleda“, pa je estetika potpuno potisnula značenje.
Ime brenda prati istu logiku. Inspiracija je pronađena u japanskoj ambalaži i proizvodima, uključujući i pivo "Super Dry“, jer su takvi nazivi delovali moderno, globalno i lako pamtljivo. U osnovi cele strategije nalazi se jednostavna, ali izuzetno efikasna ideja - prodati osećaj egzotike i kvaliteta, a ne stvarno poreklo proizvoda. Upravo taj model omogućio je Superdryju da godinama održava imidž "premium japanskog brenda“ među kupcima širom Evrope.
Ovakav pristup nije izolovan slučaj, već deo šireg trenda u industriji mode i potrošačke robe. Na tržištu postoji čitav niz brendova koji svesno grade "alternativni identitet“ kako bi se bolje pozicionirali i izdvojili u moru konkurencije. Jedan od primera koji se sve češće pojavljuje i na našem tržištu je Kyoto-3. Već sam naziv asocira na Japan, tradiciju, preciznost i dugu zanatsku istoriju, ali iza tog imena ne stoji japanska kompanija niti autentično poreklo iz Kjota.
Kyoto-3 funkcioniše po gotovo identičnom principu kao Superdry - koristi vizuelne kodove, tipografiju i simboliku koja asocira na Japan kako bi stvorio utisak kvaliteta i posebnosti. U realnosti, reč je o marketinškoj konstrukciji koja računa na to da će potrošači povezati japanski identitet sa pouzdanošću, disciplinom i estetikom. Upravo ta emocionalna i kulturološka veza postaje ključ prodaje.
U ekonomskom smislu, ovakav model ima jasnu logiku. Brendovi koji uspeju da "uvezu identitet" mogu da naplate višu cenu bez proporcionalnog povećanja troškova proizvodnje. Drugim rečima, marža se ne gradi samo na kvalitetu materijala ili izrade, već na percepciji i priči koja prati proizvod. To je razlog zašto ovakve strategije opstaju i šire se, uprkos sve većoj informisanosti potrošača.
Na kraju, i Superdry i Kyoto-3 pokazuju istu stvar - u savremenoj ekonomiji poreklo više nije geografska kategorija, već marketinška odluka. Potrošači ne kupuju samo jaknu ili duksericu, već osećaj pripadnosti određenoj estetici i načinu života. A kada je ta estetika pažljivo upakovana u egzotičan i "premium" narativ, granica između stvarnog i zamišljenog porekla postaje gotovo nevažna.
Biznis Kurir/Telegraf