NA RUCI MASIVAN PRSTEN I ZLATAN SAT! KO JE MILIONER, NAŠ ČOVEK SA BALKANA, MOZAK BIZNISA VREDNOG MILIJARDU $! Mitko Murić: Od škole imam bazar i Kapali čaršiju
Osim Istanbula, Mitko voli i Bodrum, i tamo povremeno živi, a od ostatka sveta vuku ga Italija i Grčka i stara Jugoslavija - Beograd! "Beograd ti je mali Istanbul, to je druga priča, uvek se lepo provedem kad dođem, imam dobro društvo, dobra hrana, domaću hranu obožavam, rakijica..."
Na desnoj ruci masivan prsten, na levoj luksuzni sat, oko vrata dugačak zlatni lanac, odelo elegantno... Tako izgleda milioner i poznati biznismen Mitko Murić, čovek sa naših prostora, koji je pokorio Istanbul.
Za brend i njegovo zaštitno lice mnogi su čuli, ali on je jedan od osnivača i mozak biznisa vrednog milijardu dolara.
Ko je čovek koji iza sebe ima neverovatnu priču o životnom ali i biznis uspehu, koji je ni iz čega sam stvorio sve.
- Samo ko nije hteo, nije mogao da zaradi, kaže kroz osmeh.
Mitko živi i radi u Istanbulu, u središtu turskog pazara i svetske trgovine, prvo je pokazao Kapali čaršiju i Grand bazar sa 4.000 prodavnica za koju kaže da je dnevno poseti neverovatna brojka, između 200.000 i 400.000 ljudi.
I ne pokazuje je slučajno, upravo je tu Mitko pekao zanat i svoje početke u biznisu, a danas mu je na tom mestu jedan od najlepših iz lanca restorana poznatog brenda, iza kojeg stoji.
- Ovde sam naučio zanat, kako se radi biznis... Ovo je bio prvi tržni centar u svetu, i tu je bila moja šansa da uđem u posao..., kaže Mitko, koji je nekada radio sa tekstilom, pa dodaje: Znaš kako ima u firmi, jedan nabavlja robu, jedan prodaje a mi smo ovde naučili sve, i da nabavljamo, prodajemo, krojimo, pravimo kolekciju...
Na pitanje od koga si učio, Mitko u "Danu sa milionerom", potkasta Biznis priče, veli da su tu nekad trgovali stari Jevreji koji su bili za zlato, za čitav taj biznis najbolji učitelji jer boljih prodavaca od njih nema. I dan-danas mu je, veli, mnogo važno to što je tada naučio jer za biznis se uči ceo život.
- Nisam završio neku školu, veoma sam malo bio u školi, nekoliko godina... i sve sam naučio ovde, u Kapali čaršiji, praksa, praksa..., kaže Mitko.
Danas je jedan od suosnivača i suvlasnika svetski poznatog lanca restorana Nusret. Taj u Kapali čaršiji, jedinstven je u svetu, nalazi se u zidinama istanbuslkog pazara iz 1461. godine.
- Sve je originalno, sve smo sačuvali i u to vreme imali smo šansu da to uradimo, danas bi to bilo teže...
U neko ranije vreme, kad se bavio trgovinom, kaže da su samo Jugosloveni tačno znali šta žele i kakav kvalitet, a svi ostali su dolazili po preporuku.
- U to vreme 1985, 1986, pa do devedesetih, najviše su dolazili Jugosloveni, Česi, Poljaci, Mađari, ali smo još tad primetili da su najstručnije mušterije iz stare Jugoslavije - Bosanci, Srbi, Crnogorci, Makedonci, najbolji su kvalitet tražili, znali su šta treba da kupe... I mi samo smo se u Kapali čaršiji čudili, jer ni mi nismo znali. Imali smo i mušterije Poljake, imao sam tamo jaku firmu nekad, oni nisu znali, šta bismo mi njima dali, oni bi to uzeli... A iz stare Jugoslavije - ne! Oni bi se razumeli, od kvaliteta, šta je pamuk, šta je viskoza, ni mi ovde nismo znali, šta sam ja znao, bio sam mlad, 23-24 godine...
Danas mu u restoranu u Kapali čaršiji radi minimum 50-60 ljudi, a u drugom minimum 100-120. Zašto? Kaže da kad zatvore negde restoran, kao na Mikonosu u Grčkoj, oni ljude ne oteraju s posla, nego ih podele po svetu.
- Usluga mora da bude ista u svim restoranima, ako negde pogrešiš, onda nije to to. Mnogo pazimo, bude i viška ljudi, ali mi ih čuvamo. Na moru ti restorani, najteže je naći dobre radnike jer ih uzmu samo za sezonu, a za sezonu jednu ne možeš da naučiš, to je sve druga, treća klasa radnika. Nisu profesionalci, kaže Mitko dodajući da kod njega sada radi 2.000 ljudi u 30 restorana širom sveta.
- Otvorili smo sad jedan u šoping-molu u Istanbulu, pa restoran na aerodromu, sad gledamo ako budemo mogli jedan u Dubaiju da otvorimo, nabraja Mitko i dodaje da su prvo otvarali po Americi, imaju restoran u Las Vegasu, Los Anđelesu, Dalasu pa su Dubai preskočili.
- Pa mi smo i Evropu preskočili, išli prvo u Ameriku i mislim da je to bila greška, ali sad ćemo da otvorimo u Italiji, u Milanu, Rimu, nikad nije kasno... Ovaj ovde u Kapali čaršiji je veoma važan, jer tu na bazar dođe dnevno i po 400.000 ljudi a nemaju gde da jedu. Mi dnevno ugostimo između 500 i 1.000 ljudi. Turska ti je škola, jaka trgovina, ovde bi i dete od 12 godina dnevno zaradilo 100-200 dolara... Uzme mušteriji torbe da mu ponese od butika do butika, dadne mu, onda je to bilo po 10-20 maraka, samo ko nije hteo, nije mogao da zaradi...
Mitko se danas po Istanbulu vozi poršeom, ima vozača, otvara mu vrata... Drugi restoran mu je na Galati šetalištu, na samoj obali, jednoj od najskupljih lokacija u Istanbulu, gleda na Aziju i Aja Sofiju.
- Tu dnevno dođe po 1.200 ljudi u restoran, dolaze i turisti i turska raja. Svi dođu zato što je novo, i interesantna je lokacija, tu je i more, i vazduh, i uzmeš da pojedeš, dođu i kruzeri...
Osim Istanbula gde živi, Mitko voli i Bodrum, i tamo povremeno živi, a od ostatka sveta vuku ga Italija i Grčka i stara Jugoslavija - Beograd!
- Beograd ti je mali Istanbul, to je druga priča, uvek se lepo provedem kad dođem, imam dobro društvo... Dobra hrana, domaću hranu obožavam, super je sve, rakijica...
- Ako Bog da, i tamo bih želeo restoran da otvorim, ja to gledam kao staru Jugoslaviju, Srbija, Crna Gora, Bosna..., smeje se Mitko i kaže da bi tako više dolazio jer uvek je u nekoj gužvi, ali kad bi i tamo imao biznis, češće bi dolazio, posećivao, družio se...
Mitko je pokazao i svoj centralni magacin, fabriku mesa iz koje dolazi sve što se jede u njegovim restoranima. To je centralni magacin, srce, za celu Tursku, odatle se šalje i za Ameriku, Dubai, Grčku... Bude tu i po 50 tona mesa jer u Turskoj nema stalno kvalitetnog mesa za stek a dva brata glavna kuvara idu lično da biraju meso a ne da poručuju telefonom.
Brend Nusret Mitko drži sa još svoja dva partnera različitih karaktera i to jaka.
- Prvi je ovaj biznis započeo da radi sam Nusret koji je mesar, profesionalac, drugi je sin poznatog bankara, jaka familija, a ja sam od škole završio Kapali čaršiju, Grand bazar!, veli Mitko kroz smeh.
- Nisam voleo tu školu, nije išlo kako sam ja mislio, a tamo sam se u čaršiji "ispekao", učio zanat s tim tekstilom, postao dizajner... Sreća što nisam učio tu školu, bio bih najjači u svetu, smeje se Mitko.
Potvrđuje i da je uvek voleo da dobro pojede i popije, da je hedonista, a da to nije bio, ne bi ni prepoznao dobar biznis sa Nusretom.
- Kad sam imao 15-16 godina, želeo sam da budem nešto i uvek sam želeo da budem nešto. Voleo sam lepo da živim, lepo da se obučem... Odmori, lepi restorani i tako sam i upoznao Nusreta! Kako? Pa došao sam da uzmem meso od njega, da kupim, da pečem na roštilju sam za svoje goste, nisam ga poznavao, ni kafu, ni čaj s njim nisam popio, ali sam video da je drugačiji karakter, da je sposoban za svoj biznis. I onda sam primetio da u celom Istanbulu nema stejk hausa i onda sam rekao što ja ne bih s ovim čovekom napravio nešto... A nije bio čovek, on je tad bio dete - 26-27 godina! To je bilo 2010. godine, priseća se milioner i dodaje: - I tako je počela naša priča, i posle tri godine došla je ta grupa, prodali smo im 50 odsto i počeli da se širimo.
- Vidiš brate, tu se sprema, vakumira meso, salata, sve se ručno secka... Tu je i pekara, sami pravimo svoje hlebove, zemičke za burgere...Kad su počeli, na dan su mesili po 50-60 komada zemički. Otad je prošlo 15 godina, a sad 5.000-6.000 dnevno!, pokazuje Mitko centralni magacin i fabriku mesa.
- Nije lak ovaj posao, Nusret je to na početku s mesom sve sam radio dok se nismo uortačili s ovom grupom. Bude tu majstor, radi, naljuti se i ode s posla, a Nusret odmah uskoči, seća se Mitko.
Nusret je inače specijalista za meso, vrsni mesar po profesiji, 15 godina je pekao zanat, a počeo je kao dete od 12 godina u mesari, čistio...
"Kad radiš pošteno, mušterija se vraća"
Mitko se seća i kako se bavio biznisom kad je radio sa tekstilom. Veli da drugi kad su trgovali sa Česima i Poljacima, a posle su došli i Rusi, gostu odmah daju votku i viski, a kad mušterija popije, ona i brže ostavi novac.
- Ja to nisam dozvoljavao, kod mene u firmi, pošteno dođe gost, popijemo po jednu-dve, nikako to nisam dao. Ovi što su davali alkohol, oni su "klali" mušterije, što je koštalo 5 dolara, davali po 8 ili 10. A ja sam imao svoju zaradu i svoju cenu, i ista cena je bila i za Poljake i za Jugoslovene, u to vreme sam s njima najviše radio. I onda, kad radiš pošteno, brate, mušterija se vraća. Kod mene nisu ni račun gledali, a ja volim da popijem, ali nikad nisam to dao. Rakijica može, ali kad završimo posao!
- Nije se dešavalo da ne kupe, bio sam dobar radnik, dobar nabavljač robe, uvek najbolja roba... I najvažnije, bio sam pošten, nikad nisam prevario mušteriju, prodavao sam skupo, kao što i sad prodajem meso, ali imam najbolje meso. U to vreme sam imao najbolju robu, a ako mušterija lako proda tu robu, vrati se kod tebe.
- I u Novom Sadu sam imao mušteriju, 35 godina i još imamo kontakt! Svuda sam imao mušterije i u staroj Jugoslaviji, i u Bosni i u Crnoj Gori, ali najviše u Hrvatskoj i Srbiji.
Da sam bio školovan, bio bih Mitko Armani, Mitko moda!
- Mnogo brzo učim, ali u školi nisam slušao, nisam hteo da učim! Ali jedno sam bio naučio, Bogu hvala, i to mi je valjalo za biznis - matematiku, smeje se Mitko.
- Kad bih kupovao robu, dok oni računaju na mašinu, ja već brojim pare koliko treba... I sam sam sebe čudio kako sam je naučio, tih 5-6-7 razreda... Nije tad bilo kompjutera, sve na list papira pišeš, 30 majica, 50 farmerica i sve to sabereš... 35.000 maraka! Super je bilo to vreme, super, to je biznis!
- I znaš šta mi je sad teško, pitam ovde koliko imamo mesa i koliko to ukupno košta, a oni za kompjuter i kažu: Samo da vidim, pa j....
- I nije to samo ovde, idem u prodavnicu da kupim neku majicu, patike, pitam koliko, oni odmah za kompjuter da vide pošto je, a ja bih tad imao 200-300 modela, svaki bih znao napamet - koliko mene košta i po koliko ga prodajem! Sve mi je bilo u pameti, kompjuter je ovde, pokazuje Mitko na svoju glavu.
- Ako nemaš tu šta treba, onda zaboraviš, kaže stara škola trgovca.
- I uvek kažem i mojim sinovima, kad ideš na ulicu autom, avionom, gledaj šta možeš da vidiš i na aerodromu, vidiš nešto novo, trebaće nekad... Ja sam biznis učio prvih 10 godina, kako da nabavljam, kako da imaš kvalitetnu robu koju nemaju drugi u Kapali čaršiji, bolju robu od konkurencije, posle toga počeo sam da radim svoju kolekciju, a da sam bio školovan, da sam znao da crtam, bio bih najpopularniji u svetu! Mitko Armani, Mitko moda!
- Ali imao sam oko, umeo sam da prepoznam koja boja, koji model, koji aksesoar...
Kurir.rs/SĐP/Youtube Biznis priče/Dan sa milionerom