KOD BOJOVIĆA SAPUNJARA IDE KO ALVA! Sve rasprodaju brzinom svetlosti, najviše ih traže Beograđani, a sve zbog toga što je prave od posebne vrste svinja
Kada se u selu Brezovice u domaćinstvu Gorana Bojovića od svinje moravke pripreme domaći čvarci, slanina, kobasice i pršuta, brzom poštom paketi kupcima najpre odu u Beograd, a ostatak se rasproda brzinom svetlosti.
Zanimljivo je da najpre ode slanina, takozvana ,,sapunjara'' u kojoj nema gram mesa. Svinje moravke su katakteristične po tome što se ne hrane koncentratima i aditivima, već isključivo kukuruzom i onim što nađu u prirodi. Druga glavna karakteristika je da ove životinje ne mogu da žive u zatvorenom i ograđenom prostoru, već po livadama i šumama, pod vedrim nebom. Porodica Bojović ovu vrstu brava poslednjih nekoliko godina uzgaja na porodičnom imanju na jugoistočnom vrhu planine Jelice, selu koje je najudaljenije od Čačka, nedaleko od Crne stene (929 mnv) najvišeg vrha planine Jelice.
- Mi već godinama u Beogradu imamo dugogodišnje kupce, a slaninu sapunjaru kupuju lekari, profesori, ljudi koji se zahvaljujući svojim profesijama razumeju u kvalitet ove hrane. Kažu da je sapunjara zdrava za pluća. Takođe, brzo se rasprodaju mast i čvarci, neročito jer njih ne ispadne mnogo, pa ih retko imamo u redovnoj ponudi - priča Zorica Bojović, koja je na svom poljoprivrednom gazdinstvu zadužena za prodaju i plasman ukusnih i zdravih proizvoda.
Zorica kaže da već nekoliko godina imaju pozive od malih proizvođača hrane da otkupljuju njihove proizvode, na čelu sa mesom, ali da su ih oni odbili, jer još uvek ne mogu da zadovolje potrebe većeg tržišta.
- Prodaja naših proizvoda u Beogradu je krenula kada i korona, sin nam je tada studirao u prestonici i on je našao prve kupce i nosio im na vrata proizvode. Kasnije se o kvalitetu čulo od usta do usta i mi danas imamo siguran plasman. Ni za šta ne bismo izneverili svoje kupce kojih je nekoliko desetina. Malo preko tih porudžbina ostane za slobodnu prodaju u okviru gazdinstva - priča Zorica iz najudaljenijeg čačanskoj sela na jugoistočnim obroncima planine Jelice.
Inače, cene njihovih proizvoda su u rangu sa onima koje svakodnevno srećemo u marketima i kasapnicama.
Goran Bojović, domaćin i odgajivač moravki čitavno svoje imanje u selu Brezovice na obroncima planine Jelice, pretvorio je u uzgajalište ove autohtone sorte svinja, čije je meso traženije nego ikad. Na površini od četiri hektara ograđene šume, pašnjaka i voćnjaka danas uzgaja oko 200 moravki, sorte koja je bila popularna u vreme Miloša Obrenovića.
- Uzgoj moravke je doživeo procvat u vreme vladavine kneza Miloša Obrenovića kada je Austrougarska pored svojih mangulica od nas uvozila moravke. Uvidevši ogromnu razliku u kvalitetu mesa, tada je cela Srbija bila pokrivena Miloševim trgovcima koji su obilazili sela oko Morave gde su se gajile. Bila su to krda svinja koja su slobodno živela u prirodi, a stanovništvu su donosile velike prihode - priča Goran Bojović.
Bojovići su uzgojem moravki počeli da se bave pre četiri godine. Gaje ih na otvorenom prostoru, a glavna hrana ovih životinja je hrastov žir koji pronalaze u šumi, koja je između ostalog njihovo stanište. Sušeno meso, čvarke, mast i slaninu su u početku prodavali tek nekolicini kupaca, dok njihova roba nije stigla u prestonicu.
- Naši kupci znaju o kakvoj namirnici je reč, odnosno da meso i mast sadrže pozitivan holesterol. Razlika između moravke i mangulice je u dva posto masne kiseline. Moravka ima bolji prirast i meso sa belim masnim vlaknima koje je veoma ukusno. To je i logično jer se ne hrane koncetratima, već čistim kukuruzom i onim što nađu u prirodi, biljkama i plodovima - zaključuje Bojović.