Specijaliteti iz zemljanih posuda, takozvanih sačeva, poslednjih godina postali su redovna ponuda mnogih restorana, a sve češće ih spremaju i domaćice u svojim kuhinjama. Ko god je probao, kaže da je hrana spremljena u tom grnčarskom proizvodu izuzetnog ukusa. Iskusnih zanatlija koji ove činije, sudove i ostale predmete od gline i kamena izrađuju na starinski način, ručno i bez “hemije”, sve je manje. Predmeti od gline mogu da se prave i na električnom točku, uz pomoć kalupa i da se boje i šaraju.
Malo je grnčara koji samo od toga žive
Najveći majstori grnčarstva uglavnom nastavljaju porodični posao, a taj umetnički zanat naučili su od svojih predaka. U ovim radionicama u Srbiji uvek ima mesta za šegrte, ali je posao težak, pa nema mnogo zainteresovanih. Postoji na desetine kurseva i obuka za izradu predmeta od gline, koji traju po nekoliko meseci, kroz koje uglavnom prolaze oni kojima je grnčarstvo hobi, a bave se drugim zanimanjima. Godišnje se takođe, na smer grnčar u Srednjoj školi Tehnoart, upiše nekoliko novih đaka.
Kako kažu sagovornici, majstori grnčarskog zanata, Vaso Šunjevarić iz okoline Užica i Branislav Furunović iz Beograda, nema mnogo njihovih kolega koji se isključivo bave grnčarstvom i od njega žive. Priznaju da je poslednjih godina njihov posao doživeo svojevrstan procvat i da je velika potražnja za grnčarskim proizvodima za spremanje hrane, kao i ukrasima poput ćupova, vaza, tanjira, raznih posuda…
Grnčarija iz Zlakuse ima sertifikat za 100 odsto ručni rad bez “hemije”
Užičko selo Zlakusa, nadaleko je poznato kao prestonica grnčarije. Već se vekovima grnčarski zanat prenosi sa generacije na generaciju u desetak porodica, u ovom mestu. Jedna od njih su Šunjevarići. Majstor Vaso je posao naučio od oca, a sada ga prenosi na svoje potomke.
– Prirodno i zdravo poslednjih godina baš je na ceni, pa posla za dobre grnčare ima sve više – kaže on i dodaje da su zlakuski majstori ipak jedinstveni.
Savo navodi da je najteže praviti velike lonce od grnčarije, jer je za izradu potreban čitav dan.
– Uprkos modernijim i lakšim tehnikama, kalupima, jeftinim kopijama, ostali smo verni tradicionalnoj izradi, a pokazalo se da kvalitet ima kupce. Radimo na okruglom točku, na ručni pogon, koristimo apsolutno prirodne materijale. Od pre četiri godine sertifikovali smo naše proizvode, a sve porodice koje su nosioci sertifikacije okupljene su u udruženju lončara “Zlakusa”. Naši sudovi imaju oznaku i pečat koji pre svega garantuju da je svaki predmet 100 odsto ručna izrada i najvažnije da je napravljena bez bilo kakve hemije, samo od prirodnih materijala, gline i kalcita. Nema premazivanja i boja. Možda ja u tome tajna tog posebnog ukusa.
Kako objašnjava, grnčarski zanat izučava se čitav život. Nekoliko mladih je šegrtovalo u radionici koju vodi sa suprugom, ali se nisu zadržali.
- Posao iako je lep, nije nimalo lak. Da bi neko mogao sam da radi, potrebno je bar godinu dana da provede u radionici. Prvi deo posla koji mora da se savlada je priprema materijala i tačne mere koje će učiniti da se dobije gotovo večan proizvod. Glina koju koristim, kopa se u selu Vranjani kod Požege, a mešam je sa kamenom koji se zove “vrsta”. Važan je odnos ova dva sastojka, kao i količina vode koja se dodaje. Kada se zameša odgovarajuća smesa, ide na točak na takozvano sudžukovanje, zidanje posude sloj po sloj. Nakon završetka oblikovanja, predmet se suši, dodatno obrađuje i na kraju peče u peći na 770 do 800 stepeni - kaže majstor Šunjevarić.
Najveća do sada napravljena posuda lonac za kupus od 500 litara
Kako sagovornik objašnjava, može mesečno da izradi 50 takvih ručno rađenih zemljanih posuda, ćupova, sačeva, pekača, šerpi, tanjirača, kotlića, zvona…
– Najbrojnije mušterije su domaćinstva, a značajni kupci su i etno restorani. Najveća posuda koju sam izradio je lonac za kupus od 500 litara, namenski za manifestaciju kupusijadu. Veoma velike i zahtevne su ukrasne amfore – kaže Savo i prepričava slučaj kada je za restoran na Kopaoniku, lepe napravljene nove tanjire morao da izlupa i okrnji da bi izgledali onako kako je mušterija tražila za svoj etno restoran.
Ostali verni tradicionalnim tehnikama izrade
Majstor Savo nema drugu reklamu, osim od usta do usta, a posude iz njihove radionice stigle su u sve zemlje u okruženju, širom Evrope, pa čak i do Floride. Mora da se naruči najmanje mesec dana unapred, jer sama izrada dugo traje, a potražnja je velika.
- Najtraženiji su lončići i sačevi čija je cena u proseku 3.000 do 4.500 dinara, dok se dosta pazare i veći lonci za svadbe, koji koštaju oko 20.000 dinara. Pekači su oko 12.000 dinara. Najteže je napraviti ogromne lonce, jer je za to potreban čitav dan. U svakom slučaju, grnčar ne može da se obogati, ali od svog posla može lepo da živi – zaključuje Savo.
Grnčarija je na ceni, a za početak posla potrebno oko 8.000 evra
Grnčarstvo je u familiji Furunović sa Kosova i Metohije već sedam generacija. Početkom dvehiljaditih Branislav se sa porodicom doselio iz okoline Prištine u Beograd, gde je od tada tradicionalni posao nastavio u svojoj radionici u naselju Mirijevo. U poslu mu pomažu ćerka Vanja (22) i sin Luka (17).
- Postoje i škole i kursevi, ali ja sam odrastao s grnčarstvom u svom domu i učio sam taj zanat od malih nogu. Danas je ovaj zanat posebno na ceni. Nekada sam proizvode nosio na pijace, vašare i sajmove, a sada mi takva reklama i ne treba. Mušterije dolaze do mene po preporuci, pa su nam pune ruke posla – kaže Branislav.
Branislav ističe da su mu najveće mušterije hoteli, restorani i etno sela
Slaže se da je dobra smesa prvi korak bez koga se ne može nastaviti dalja obrada grnčarskog predmeta. Smatra da ona nije uvek ista i da zavisi šta se od nje izrađuje, kao i da svaki majstor ima svoj tajni sastojak. Ne spori da je za ovaj umetnički zanat potreban talenat, ali da su rad, marljivost i dobra organizacija presudni za uspeh. Da bi se pokrenuo ovaj posao, međutim, osim veštine potrebna su ulaganja od oko 8.000 evra.
- Neophodne su peći, mašina za mlevenje, točak, sitan alat za sečenje, oblikovanje, dekoraciju, kao i materijal od kog se izrađuju predmeti. Kroz moju radionicu prošlo je dvadesetak učenika. Cena časa kod mene je 3.000 dinara, a da bi mogao da krene sam u izradu prvih predmeta, dovoljno je oko 30 časova – kaže sagovornik i dodaje da uz sve ostalo, onaj ko se odluči da mu grnčarstvo bude posao, treba da bude spreman da po čitav dan sedi za točkom.
Dnevno i do 300 predmeta od grnčarije
Prema njegovim rečima, može dnevno da izradi i do 300 predmeta, među kojima su i najmanji, poput pepeljara, vaza, činija. Najveće mušterije Grnčarije Furunović su restorani, hoteli i etno sela. Mesta koja gaje duh srpske tradicije, žele da serviraju hranu i služe goste iz ovakvih sudova, pa u majstorsku radionicu u Mirijevo stigne porudžbina za kompletno opremanje detaljima, escajgom, pa čak i sudovima za pripremu hrane.
- Napravio sam dva ogromna ukrasna ćupa, visoka 1,7 metara. Cena im je recimo bila po 700 evra. Zahtevna je bila i izrada ogromnog grba Beograda za restoran u Rusiji – priseća se najvećih izazova u karijeri.
- Neke predmete na kraju i premazujemo glazurom, ocrtavamo, oslikavamo i ukrašavamo - kaže sagovornik i zaključuje da se nada da će sin i ćerka nastaviti da uče posao u radionici. U ovakvim vremenima, najbolje je imati zanat u rukama.
BiznisKurir/Infostud