Oživeti neki stari zanat je vrlo velikodušno, a istovremeno i teško breme. Beloruskinja Olga Tovkaj se bavi heklanjem pune dve decenije, a poslednjih godina, tačnije od 2016. živi u Srbiji, u Nišu, gde je udata za Srbina.
Ovaj stari zanat pravi je primer veze između stvaralaštva odnosno ručnih radova i tradicije, za koju Olga kaže da je vrlo slična među svim slovenskim narodima.
- Bez obzira da li se radi o beloruskoj, ruskoj, ukrajinskoj ili srpskoj kulturi, između njih postoji jaka veza i neki simboli su sveprisutni kod svih – otkriva Olga u razgovoru za Kurir.
Lepa Beloruskinja se bavi heklanjem i štirkanjem odevnih predmeta i aksesoara, koji se lako uklapaju u odevanje ovdašnjih dama, iako je, nažalost, sve manje onih koji žele da ih nose svakodnevno.
- Prodajem uglavnom stvari koje su jeftinije za izradu, a tehnika koju najviše volim je “friform“ i koristim je više za svoju dušu. Takva dela se izrade samo jednom, i nikada ne mogu tako nešto ponoviti, pošto mi inspiracija tako naiđe. Ideje pronalazim uglavnom na internetu, ali mašta se rađa i u simbolima koji se prožimaju kroz naše slovenske narode vekovima unazad – iskreno kaže Olga.
O formi "friform", koja potiče iz daleke Australije, najviše voli da govori, jer kako kaže ona otkriva njenu maštu na najdublji način, te tako uspeva da se kroz svoj rad najbolje i izrazi, jer je pritom kreativno najslobodnija i dobija prostor da sopstvenu fantaziju iskaže u sjajnom skladu.
Još lakše se princip "friforme" može shvatiti po Olginom običaju da svaki njen rad rađen ovom tehnikom ima ime koje mu je sama dodelila, a izdvajaju se kardigan “Božićna noć“, “Vazdušni ćilibar“, “Kraljica Savska“, komplet “Zvonjenje perla“, a jedan od njenih sigurno najdražih je dečji kompletić “Maršmelou“, koji s ponosom nosi njena ćerka.
Svoje zanimljive proizvode prodaje, ali i izlaže u Kući starih zanata u Nišu. Ponosi se time da joj i mnoge dame prilaze kada šeta ulicom u želji da otkriju odakle Olgi takvi prelepi komadi odeće.
Pored toga što prodaje svoje proizvode, Olga rado drži i radionice za druge zainteresovane koji žele da se bliže upoznaju sa tehnikom heklanja i štirkanja. Svoje radove deli na Fejsbuku, gde dobija pregršt komentara, što je i dobar prostor za marketing. Ipak, smatra da je šteta što ovakav zanat na neki način zamire, pošto mlađi ne obraćaju dovoljno pažnje na slične stvari, te se pita koliko će ubuduće heklani proizvodi biti dostupni i za kupovinu.