"NA SELU DAN NAM JE DOVOLJNO DUG ZA SVE, DOSTA MI JE GRADA" Neverovatna iskustva ljudi koji su otišli iz Beograda, svi ih je više!

Gradska rutina, vreva, sve to postane tesno, počinje da guši, te spakuje nešto osnovno stvari i uputi se u nepoznato! U nekom trenutku u čoveku nešto prelomi.

Iz ovih, a svakako i ekonomskih razloga mladi se vraćaju na selo, a da je taj pomak posebno vidljiv u Vojvodini, pokazali su podaci Ministarstva za brigu o selu. Sve više njih odlučuje se da kaže zbogom brzom načinu života u gradu i krene od nule na za njih potpuno nepoznatoj sredini, i prilagode se svemu onom novom što selo nosi sa sobom.

Baš to je uradio i Siniša Janković, momak koji je sa jednom putnom torbom napustio Pančevo i otišao na drugi kraj Srbije - u okolinu Pirota.

- Već mi je bilo dosta grada i bilo mi je muka od svega toga jer je vazduh zagađen, a to mi je mnogo smetalo. Ovde je jako lepa priroda, čist vazduh, planine, šume, to je ono što mi se dopalo. Mnogo lepše sam se osećao ovde nego u gradu. Mene je više vukla ta priroda i taj mir nego samo selo, a ja i ne živim u selu već odvojeno od sela i to ne ja sam, već sa ženom. Mi smo potpuno izdvojeni od sela. To je nekada bilo selo, a sad je samo jedna kuća naseljena i to smo mi - priča Siniša.

Proces preseljenja iz grada u selo nije nimalo jednostavan, jer osim hrabrosti i nečega što bi mnogi nazvali ludošću, treba biti i mudar i izabrati pravo mesto za život, a treba imati i sreće, jer poznato je koliko znače dobre komšije dobri sugrađani, pogotovo u malim mestima. Milena se sa suprugom i dvoje dece preselila iz Beograda u Golubince kraj Stare Pazove.

- Lokaciju smo izabrali tako što smo tražili osnovno za nas - da je suprugu do 40-50 kilometara od kancelarije, da ima vrtić i osmogodišnju školu, ambulantu (pedijatrija je u gradu sedam kilometara od nas), crkvu i prodavnicu sa osnovnim stvarima, ali i da je dobro povezano sa Beogradom. Imamo i železničku stanicu odakle smo vozom u centru Beograda za 35 minuta. I sve navedeno nam je tu što nam je bilo potrebno. Selo je dovoljno mirno - nema tenzije, nema žurbe, dan nam je dovoljno dug za sve. I ne, ne bih se vratila u grad. Mir nema cenu. A deci ostavljamo na izbor, kad za to bude došlo vreme - kaže Milena.

Oni koji su se odlučili na ovaj korak kažu da su tako upoznali sebe na pravi način, a Jelena koja se doselila u selo Trbunje kaže da ipak postoji nešto što ju je iznenadilo, i to pozitivno.

- Nismo se mi lično nikada bavili nikakvim seoskim poslovima, ali mi nije toliko strašno sve to. Ako nas je nešto iznenadilo to je lep prijem od strane komšija u selu kao i cele zajednice u varošici. Svi su bili vrlo ljubazni i predusretljivi. Neke teškoće vezane su uglavnom za infrastrukturu, put je u jednom delu loš i prelaz preko potoka koji je blizu kuce, za sada je prohodno, ali videcemo dokle...- kaže Jelena.

Danas je boravak u prirodi i život na selu neka vrsta luksuza za koji nam ne treba mnogo novca, ali treba nečega što je danas luksuz i čega nemamo, a to je vreme, jer da bi čovek živeo na selu treba da tome bude posvećen maksimalno.

- Od malena sam crtala kuću, drveće, cveće, reku u blizini, stene i ptice u letu.. Iznova i iznova sam znala crtati taj jedan crtež i nikada mi nije dosadio. Sada upravo tu živim, živim na mestu koje sam crtala i zahvalna sam Bogu što je moju tajnovitu želju uslišio. Nikada ali nikada se više ne bih vratila u grad. Kada rukama dodirnem zemlju moju sreću i to ispunjenje mog bića ne mogu opisati - napisala je jedna žena.

Mladi se vraćaju tradiciji, organizuju se, pomažu jedni drugima kada je neophodno baš kao što se to nekada radilo. U tome im pomažu i društvene na kojima dele savete i iskustva, pa i sve ono što ne znaju, danas mogu brže da nauče.

Osim toga, ima ljudi koji ne žive na selu, a poseduju kuću i baštu i traže nekoga kome bi ponudili kuću za život kako bi je održavao. Upravo na taj način mladi parovi se odlučuju na ovaj korak.

Veliku pomoć nudi i država kroz subvencije za život na selu. Konkurs kupovine kuće u ruralnim područjima Ministarstva za brigu o selu počeo je na Vidovdan 2021. godine, a do sada je useljeno 2.650 kuća, sa 10.000 ljudi, od kojih su preko 3.000 deca. Podaci Ministarstva pokazuju da je prosečna starost novih stanovnika u selima ispod 30 godina.

Iako iz priče sagovornika život na selu izgleda idilično, ipak nije nimalo lak i često nije sve onak kao što izgleda.

- Ako radiš od kuće za neku IT kompaniju i nestane struje, ti si u gadnom problemu. Dobra organizacija, čelična disciplina i učenje o svim aspektima zivota na selu je neophodno. Samo dobar plan i selo može da bude raj, bez toga samo pakao i mučenje - napisao je jedna mladić koji se i sam odlučio na ovaj korak.

(Kurir.rs / Telegraf.rs)