Imali smo problem s našom radnom snagom, naviknuti na mamu i tatu, koji im daju 1.000 ili 2.000 dinara dnevno, kaže gazda firme koja ih zapošljava
BEOGRAD - Nasmejani, kulturni, orni za rad i zadovoljni platom. Ovako je najbolje opisati Jakhongira, Danijela i Aleksa, jednog Uzbekistanca i dva Kubanca, koji su u Srbiji i Beogradu, videli idealnu zemlju u kojoj mogu da rade i da adekvatno budu plaćeni za to.
Iako možda nekome zvuči neverovatno, pogotovo mladima u Srbiji, koji se i do treće decenije života ispomažu iz budžeta roditelja, ne želeći da radi poslove za koje nije potrebna visoka ili viša stručna sprema, na poslu dostavljača hrane može da se zaradi odličan novac, daleko iznad proseka plate u Srbiji, a sudeći prema rečima sagovornika, čak i čitava dvogodišnja plata u samo tridesetak dana.
U ovom trenutku, na tlu Srbije radi veliki broj stranaca upošljenih na poslovima za kojima kod žitelja naše države, nažalost nema interesovanja. Jer, više nije tajna da kuburimo za građevinarima, stolarima, kuvarima, kelnerima, pekarima, zanimanjima na kojim, i pored dobre plate, niko ne želi da se bavi u Srbiji, piše Blic.
Upravo zbog toga, jedna kompanija iz Beograda, započela je sa zapošljavanjem stranaca na poslovima dostave, te danas, u Srbiji, više od 30 stranaca zarađuje za život u Srbiji. Od plate, sem životnih troškova u Srbiji, stignu da pošalju novac i u domovinu, pa i da ostave neki dinar sa strane.
I mi smo nekome Amerika
- Veliko interesovanje je krenulo nakon kovida. Dostava hrane nije bila u toj meri toliko prepoznata, ali kako je počeo lokdaun, ljudi su bili primorani da poručuju. Imali smo problem sa našom radnom snagom, naviknuti na mamu i tatu, koji im daju 1.000 ili 2.000 dinara dnevno. Onda smo se mi kao firma, odlučili da dovedemo stranu radnu snagu. Plate su odlične, kreću se od 60.000-70.000, pa sve do 100- 20 hiljada dinara na mesečnom nivou.
Prve smo doveli Uzbekistance, njih 26. Naravno, niko nam nije garantovao da će svi ostati, nekom se svidi, nekom ne, trećem smetaju vremenski uslovi. Danas nam je ostalo njih 15, srećni su i zadovoljni - kaže gazda firme dodajući kroz smeh kako je i Srbija za nekoga Amerika, samo je potrebno da se radi.
Zarada koju ostvare u Srbiji, dovoljna je da podmire lične potrebe, da pošalju jedan deo kući, a kako Stefan Š. kaže, neki su u prvoj godini skupili dovoljno novca da kupe i automobil. Takvo iskustvo, samo je dodatno produbilo interesovanje kod njihovih sunarodnika, te su počeli i sami da se javljaju za posao u Srbiji.
Sve troškove radnika prilikom dolaska u Srbiju, odnosno, pronalazak stana i hranu kada dođu ovamo, snosi kompanija. Nakon obuke, na njima je da li žele posao da obavljaju biciklom, skuterom ili automobilom. Kako ističe, kada se pogleda zarada i bakšiš, plata kada se dostavljač uhoda, iznosi i preko 1.000 evra. Što se tiče iskustva i rekacija naših ljudi kada ih vide na vratima, kaže da su samo u prvi mah iznenađeni.
- Oni po ugovoru imaju određenu platu koji primaju, targete, gde je sve jasno definisano tako da su obe strane zadovoljne. Mi reagujemo drugačije na njih, oni su ovde došli da rade. Naši ljudi usu u početku bili malo skeptični, ali kako engleski odlično pričaju, ruski takođe, srpski uče, a ako i zapne negde, koriste Gugl translejt kod pronalaženja adrese, nemaju problema. Veoma su fini i profesionalni. Iz drugih zemlaja, pored njih 15 iz Uzbekistana, imamo radnike iz Grčke, Urugvaja, Turske, Kube. U planu su nam radnici iz Gvatemale, Šri Lanke, Indije, Kenija. Oni su već u procesu, vize su im plaćene, samo da se reši svaki vid provere, a i trenutna situacija u svetu dodatno usporava.
Kako je istakao, do sada je imao problema samo sa desničarskim organizacijama, koje su u radnicima iz inostranstva, prepoznali migrante, te su ih nekoliko puta organizovano napadali.
- Redom sam slao mejlove, svim tim organizacijama, da im objasnim da su legalni, da imaju boravišnu radnu dozvolu, da imaju prevoz, stan, da imaju i pismo iz ambasade, odnosno, zahvalnicu od ambasade Uzbekistana u Beču što zapošljavamo toliko ljudi. - objašnjava Stefan.
"Tražio sam posao gde ću biti plaćen onoliko koliko radim"
Danijel izgledom podseća na lokalca, ima 25 godina, odlično govori engleski jezik i snašao se super u Beogradu. Mala plata i loša perspektiva, bili su glavni razlog zbog čega je rešio da dođe u Srbiju, gde danas, u samo mesec dana, zaradi platu koju je u domovini mogao samo da sanja.
- Za Srbiju sam čuo od prijatelja Bože, koji je došao iz Srbije na odmor. Rekao mi je tada da je zemlja lepa za život, da imamo sličnu istoriju. Da su ljudi kul, da nisu kao u Americi. Kada samo došao ovamo, počeo sam da radim kao dostavljač, napravili smo neki naš biznis. To sam radio i na Kubi. Bilo je nas 15, radili smo preko vocapa, ali par meseci pre korone, tako da je to puklo. Onda sam počeo da radim ovde - priseća se on.
Sistem koji vlade već više decenija, sada je dodatno u lošoj situaciji nakon smrti Fidela Kastra. Naime, u domovini je za mesec dana dobijao platu od 50 dolara. Taj novac, u Srbiji zaradi za nekoliko sati.
- Standard ovde i na Kubi.. Znate, mi na Kubi imamo specifičnu situaciju. Za nas je sve jeftinije nego za strance. Normalna plata na Kubi je 50 dolara, ali u kubanskoj valuti. Ljudima to nije dovoljno, moraju da rade dodatne poslove da bi mogli da prežive, prodaju kikiriki, prave sokove, cigarete, snalaze se. Sa druge strane, ja ovde zarađujem oko 1.000 evra. Tražio sam posao gde ću biti plaćen koliko radim, Ako radim mnogo, kao što je to ovde slučaj, tako sam i plaćen. Na Kubi to nemam, radiš teško, a plaćen si i dalje malo. Definitivno živim bolje ovde nego na Kubi. Počevši od sitnica, sve što mi treba, kupim. Tamo, ako mi je potreban toalet papir, može da se desi da ga nema u rafovima. Pričamo dakle, o toalet papiru, ne o stanu ili kolima - iskreno će Danijel.
Od planova za budućnost istakao je da želi da radi na istom poslu živeći u Srbiji još neko izvesno vrme.
- Želim da budem u Srbiji još godinu dana, da zaradim dovoljno novca da odem dalje. Ili, ako pronađem način da otvorim svoj posao, da ostanem ovde, jer jako sam srećan u Beogradu, ljudi, vreme, hrana... Živim na Vračaru, u lepoj četvrti, lakše mi je zbog posla, i sve mi je odatele blizu. Kada progovorim španski, kažem da sam sa Kube, oduševe se, znaju za Kastra, Čegevaru, pa se onda nadoveže razgor na Tita. Srpski polako učim, osnovne reči, pozdrave - ističe Danijel.
Kada se pojavi na vratima sa kutijom u kojoj se nalazi hrana i progovori, ljudi nekada odreaguju u čudu. Kako kaže kroz smeh, ljudi se ne nadaju da će im Kubanac doneti ćevape ili sarme na vrata.
Dok je Danijel za Srbiju čuo od našeg čoveka, za dolazak Jakhongira Saidjonova (24) iz Uzbekistana, kriv je poznanik, koji je radio u Saudijskoj Arabiji.
Radeći kao taksista u Taškentu, čuo se sa drugarom koji mu je ispričao za posao dostavljača u Srbiji, a kako je u tom trenutku zarađivao mesečno oko 400 evra, nije puno razmišljao. Nakon razgovora sa Sinišom, obreo se u Srbiji, gde danas uspeva da zaradi skoro pet puta veću platu.
- U mojoj zemlji, ako radim ovaj posao, imao bih makimalno 400 evra mesečno. Moja zadnja plata u Srbiji je bila 1.800 evra. Radim šest ili sedam dana, po deset sati svakoga dana. Ako poredimo životne standarde i troškove života, tu smo negde. Sa druge strane, da bih zaradio ovaj novac u Uzbekistanu, morao bih da radim preko tri meseca tamo - kaže on, ističući da mu je prošli mesec bio najbolji od kada je došao u Srbiju, pre godinu dana.
Najveći problem, na samom početku, imao je sa adresama i imenima ulca. Olakšavajuća okolnost mu je bila poznavanje ruskog, a pored toga, naučio je da govori dobro i naš jezik.
- Nisam nikada imao problema sa ljudima. U početku, samo sam se malo mučio sa adresama, sada sam već ekspert. Inače, osećam se sigurnim u Srbiji, Ja sam uvek nasmejan, ljudi to vole i isto tako reaguju na mene. Želim da ostanem ovde još godinu ili dve, posle toga, vratiću se verovatno u Uzbekistan. Od plate imam mogućnost da pošaljem pola plate kući, a i da uštedim nešto novca ovde za sebe. - kaže Jakhongira.
Inžinjerska plata nije dovoljna za normalan život
Poput Danijela, i drugi Kubanac Aleks Martinez (28) je iz Havane. Nezadovoljstvo bednom platom koju je kao inžinjer imao u jednoj fabrici, godinama je tinjalo u njemu. Kada se napokon odlučio da napusti Kubu "trbuhom za kruhom", izbor je pao na Srbiju, o kojoj nije imao nikakvo predznanje, već samo da je nekada bila deo Jugoslavije.
- U početku nisam znao ništa o Srbiji. Znao sam samo da želim bolji život, nego onaj koji sam imao na Kubi. Radio sam kao inženjer, a imao sam bednu platu. Tamo je prosečna zarada, između 40 i 60 dolara. Znate, ja sam inžinjer, a zamislite tek koliko teško žive učitelji. Više nisam mogao to da izdržim i rešio sam da odem. Sa tim novcem, jedva da može da se preživljava. Većina Kubanaca u potrazi za boljim životom, ide u Ameriku, ja to nisam želeo, hteo sam u Evropu. Odrastao sam na pričama o Kubi i Jugoslaviji, i kada sam doneo odluku, našao sam se u Srbiji - priča on, dodajući kako je kao dostavljač počeo da radi slučajno, gledajući kroz prozor ljude kako dostavljaju hranu.
Da bi slikovito objasnio razliku između standarda u Srbiji i Kubi, uzeo je za primer mobilni telefon kojim smo snimali razgovor. Činjenica koja zvuči poražavajuće jeste da je čak i mesečni bakšiš koji dobija u Srbiji, znatno viši od plate na Kubi.
- Vidiš ovaj tvoj telefon? Za njega, na Kubi, pod uslovom da ga i nađem u prodaji, moram da radim više godina. Dakle, da ne jedem, da ne plaćam račune, samo da radim da bih kupio telefon. Prošlog meseca, radeći u Srbiji kao dostavljač šest dana, po deset sati, zaradio sam 800 evra. Dakle, za jedan mesec, zaradio sam 20 kubanskih plata. Samo od bakšiša, za jedan mesec, imam veću zaradu od inžinjera na Kubi, prošli mesec, bilo je ukupno nešto više od 100 evra. U prevodu, dve i po nečije mesečne plate- ističe Aleks.
Planiram da se skućim na Dorćolu
Srbiju vidi kao bezbednu zemlju, dodajći kako u njoj, ima sve mogućnosti koje nema u domovini. Kako kaže, voleo bi da sa devojkom nastavi da živi ovde,
- Ne želim da se vraćam na Kubu. Nije mi normalno da čovek mora da radi čitav život, dakle, sve do kraja života, da bi mogao da kupi kola, jer tamo nemamo kredite i ostale olakšice kao što vi imate. Plan mi je da se sa svojom devojkom, koja je sa Kube, ali je trenutno u Madridu na postdiplomskim studijama, skućim na Dorćolu. Za to radim i štedim - kaže Aleks.
Na kraju nas je interesovalo njegovo mišljenje kada se radi o činjenici da mladi u Srbiji, i pored sjajne zarade, ne žele da rade posao koji on obavlja.
- Nije mi jasno zašto je ovaj posao kod vas toliko slabo prihvaćen kod mladih. Novac je zaista odličan. Možda misle da je ovaj psoao za siromašne ljude, za migrante, možda ih je sramota od prijatelja i komšija. Jer, zaista mi nije jasno da odbijaju da rade dobro plaćen posao. - rekao je on.
Kurir.rs/Blic