Da je Nemačka i dalje obećana zemlja za naše radnike potvrđuju naši ljudi koji su zbog ponuđenih boljih uslova rizikovali i ostavili sve što su ovde imali, a sada ne nameravaju do penzije da se vrate.
Jedna od njih je Beograđanka koja priča kako je napustila menadžersku poziciju sa platom od skoro 1.000 evra i otišla da radi kao sobarica u jednom hotelu u Nemačkoj za duplo više.
- Od početne pozicije prodavca u Srbiji brzo sam napredovala do menadžera radnje i došla do plate koja je bila skoro 1.000 evra. To je za naše uslove bilo i više nego dobra zarada, a to je i bio moj cilj. Međutim, sa preuzimanjem te obaveze nisam ni shvatala koliko će poslova još pasti na mene. Često sam morala da ostajem duže tako da više nisam imala privatni život. Dugo sam razmišljala, a onda sam presekla. Sve sam napustila i otišla u Nemačku da radim kao sobarica za 2.200 evra - priča Zorana iz Beograda koja je kod nas nekoliko godina radila u prodavnici poznatog svetskog brenda.
Moj život je sada totalno drugačiji
Iako je plata uglavnom odučujući faktor pri odabiru nekog posla, ako za nju radite po ceo dan, to onda i nije visoka plata. To se upravo desilo Zorani koja je po ugovoru trebalo da radi osam sati dnevno, a zapravo je radila 24 sata. Kada je otišla u Nemačku, iako na težu poziciju, njen život se totalno promenio.
- Osim što sam ostajala duže, ja sam i kada stignem kući morala da budem na vezi sa njima, jer su me zvali za svaki problem. I to je postalo frustrirajuće. Stalno sam plakala i bila nezadovoljna. Pare mi ništa nisu značile jer ja društveni život nisam imala. Kad sam otišla u Nemačku, iako kao sobarica, za mene je započeo totalno novi život. Ovde se tačno zna red i poštuje se zakon. Radim osam sati dnevno i ni sat preko toga. A kada završim svoje radno vreme, imam sve vreme za sebe - priča Zorana.
Što se tiče života i troškova u "obećanoj zemlji" Zorana kaže da možda baš i nije merodavna jer je bila među onim srećnicima kojima poslodavac pokriva većinu troškova stanovanja i režija. Kako sama priča, stan joj je ponuđen u okviru tog hotela, za koji od nedavno plaća 300 evra ukupno sa svim režijama. U hotelu u kom radi ima obezbeđene obroke tako da joj mesečna primanja ostanu skoro "čista".
Tokom pandemije, dok je većina radnika u ugostiteljstvu zbog restrikcija bila bez posla, Zorana je bila poslata kući, ali je u to vreme i dalje bila plaćena.
- Za vreme korone u periodu zaključavanja poslali su nas kući. Ja sam došla u Srbiju, ali sam za to vreme uredno primala platu na račun. Ne celu, ali polovinu, što je mojim prijateljima bilo neverovatno da poveruju, da ja ne radim ništa i primam 1.000 evra - priča Zorana.
Nije lako preseći
Zorana priča da je ponudu da ode u Nemačku odavno imala od rođaka koji je i sam otišao iz naše zemlje pre mnogo godina. I snašao se lepo, kaže Zorana, pa mu sada ne pada teško da pomogne i drugima. Priznaje da iako je od njega često slušala život, koji je za nju ličio na bajku, nije se usuđivala na odlučujući korak.
- Nije lako preseći. Čak i kad imate nekog svog da vam kaže da će obećano biti ispunjeno, uvek postoji ta sumnja i strah od nepoznatog, pa zbog toga ostajemo na tome što imamo iako nismo zadovoljni. Kod mene je ključnu ulogu u donošenju odluke imala porodica koja više nije mogla da podnese koliko radim i koliko sam psihički propala - priseća se Zorana.
Kaže da uprkos sadašnjoj krizi koja je Nemačku veoma uzdrmala, posla i dalje ima, a kako bi privukli radnike, Nemci spremaju za radnike veće plate i bolje uslove, kako bi ih pridobili i zadržali.
Iako život u tuđini ume da bude težak, Zorana kaže da se čovek na bolje brzo navikne, pa nostalgija ode u drugi plan.
(Kurir.rs/Blic)