Drago drvo,
Jednom kad sam bio mnogo tužan,seo sam ispod tvoje krošnje.Ti si me zagrlio svojim velikim zelenim rukama.Ništa me nisi pitao i ništa ti nisam rekao.Samo se tvoja zelena boja preslikala u moje oči.Prihvatio sam tvoj zagrljaj i tuga je nestala.
Osetio sam da me voliš kao i ja tebe...
Kada je jesen stigla u naš grad nesebično si mi poklonio deo sebe.Opet sam sedeo ispod krošnje, a ti si me zasuo zlatnim lišćem opalim sa tvojih umornih grana.Radovalo me je šuštanje lišća pod mojim prstima.Smejao sam se naglas.Svidela mi se naša zajednička igra.
Nikada ti to nisam rekao.Nisam,jer reči ostaju u meni.Žive tako neizgovorene i oslikavaju se u mom pogledu.Mnogi ne znaju da čitaju iz pogleda .Ti znaš.Ti si jedno pametno drvo.
Zajedno rastemo u našem svetu bez reči kao pravi prijatelji.Zato ti želim ono što i sebi:
da živiš dugo i da te niko nikada ne povredi!

Tvoja srodna duša

Ime i prezime autora: Milan Josić
Osnovna škola: Jevrem Obrenović V4,Šabac