U kraju u kome živim kuće su sagrađene poprilično jedna uz drugu sa malom površinom dvorišta koje je uglavnom u betonu. Tek ponegde se može videti zelenilo i drveće.
Sedamdesetih godina, kada su se tu doselili moji baba i deda, u dvorištu su zasadili stablo kruške jer su čuli od starijih ljudi da svako u svom dvorištu treba da ima neko stablo voća koje predstavlja sreću i napredak.
To drvo je za mene predstavljalo izazov da se penjem, a ponekad i skačem sa njega, zbog čega bih često dobijao grdnju od svojih roditelja. Kruške nisam voleo da jedem, a drvo je svake godine rađalo mnogo plodova.
Pre dve godine drvo je bilo prepuno krušaka, a pošto je bilo staro više od 40 godina, dve grane drveta su se slomile, pa smo morali da isečemo stablo. Tog dana smo svi bili tužni, kao da je nestao i deo nas.
Na mestu gde je bila kruška, moj stric je posadio ukrasno drvo. Ukrasno drvo je mnogo lepo, ali ne može da zameni našu staru krušku koja nedostaje kako meni, tako i komšijama koje bi u prolazu krišom ubrale poneku krušku i zasladile se njome. Ukrasno drvo ima samo jednu namenu, a to je da ulepšava okolinu, a stablo voća, pored lepote, važno je u ishrani čoveka i čini da ljudi budu zdravi.

Lazar Matejić 7/2
OŠ ,,Stevan Sinđelić", Beograd