Kad pomislim na drvo, ja se prvo setim jedne dunje iz dvorišta moje bake i deke na selu. Baka kaže da je to drvo staro kao moj deda. Deda kaže da su se ispod te stare dunje zavoleli.

Kada sam bio mali, deda je vezivao ljuljašku za granu i ljuljao me dok mi ne dosadi, a ja sam bio neumoran. Nikad se nije žalio da mu je teško. U jesen kad lišće požuti i dunja sazri, moja baka pravi najbolje slatko od dunja sa orasima, a zimi pravi kompot od kog miriše cela kuća.

Od dede sam tražio da mi napravi kućicu na drvetu, a on mi je rekao da je dunja previše stara i da ne bi izdržala, pa je napravio kućicu za ptice. Mnogo mi nedostaje što ispred zgrade nema drveća, imamo park sa ljuljaškama, ali to nisu ljuljaške koje je deda vezivao. I stan ne miriše kao na selu na dunje i orahe.

Kad budem porastao i imao svoju kuću, zasadiću više od jedne dunje, zasadiću i trešnje, jer tata kaže da su najbolje kad se beru i jedu sa drveta. A ja mislim da su najslađe moje uspomene na tu dunju.

Ta dunja meni nije obično drvo, ona meni znači više od čitave šume nekog drugog drveća. Kad samo pomislim na to drvo, u meni se osećanja pomešaju, budem srećan zbog lepih uspomena, ali istovremeno i nekako setan, jer je selo u kome sam provodio detinjstvo sa bakom i dekom veoma daleko, pa ne idemo često.

Dimitrije Stoilkov 7/1
OŠ ,,Stevan Sinđelić", Beograd