Drvo je znak našeg postojanja i života.Označava jačinu i stabilnost.
Upravo takvo drvo se nalazi u mom dvorištu.
Zasadio ga je moj čukundeda. On je pustio korenje drveta koje je
čvrsto vezano za tlo.
Moji preci su stavili do znanja da tu počinjemo.
Živi već stotinak godina i prošao je mnoge generacije,a svaka od tih
generacija je moja porodica, koja ide u krošnje. Ja sam u toj krošnji
za sada samo pupoljak. Nadam se da će kada postanem cvet drveta
stalno nicati novi pupoljci koji će pričati našim potomcima od kada
postoji ovo drvo.
Svako u mojoj porodici je posebno vezan za drvo, zato
što budi u njima posebna sećanja na prošlost, na sve lepe uspomene i
na vreme provedeno sa porodicom. Svake godine cela porodica se
okupi i sedne ispod tog drveta i razmenjuje nove priče i iskustva iz života.

Najviše volim da slušam priče mog deke. Jednom mi je ispričao priču iz
svog detinjstva. Imao je mačka koji se zvao Cile i jednog dana
se vraćao iz škole video je Cileta kako visi na grani. Ostavio je ranac i
počeo je da se penje na drvo i baš kad se popeo na granu gde je bio Cile,
pokušao je da ga spasi, ali Cile se uplašio i brzo sišao sa drveta. Moj deka
je ostao na grani, međutim, u jednom trenutku je grana pukla i on je pao.
Na svu sreću nije se povredio ,a spasio je i Cileta.

Ceo dan se družimo i smejemo. Nema ničeg lepšeg nego kada se cela
porodica druži, a smeh zvonko odjekuje. Sečom drveća brišemo sećanje na naše pretke.

Dozvolimo drveću da udiše vazduh i sunčeve zrake, jer dok ono bude
postojalo, postojaćemo i mi. Drvo će pričati našim potomcima koliko se nas
ispod njega igralo, pričalo, okupljalo i tražilo svoj hlad.

Anastasija Stanojković 7/2
OŠ ,,Stevan Sinđelić", Beograd