Dušan Makević iz sela Pocerski Metković blizu Šapca, privukao je veliku pažnju javnosti svojim načinom života, sistemom vrednosti koji gaji i odlukom da nikad više ne napusti selo i svoje životinje!
Njega grad nikad nije privlačio, a u seoskim poslovima, koliko god bili teški - uživa. Izdao je i tri romana, a upravo mu je život na selu bila velika inspiracija za pisanje. Sada je poljoprivrednik koji piše romane i u grad ide samo kada mora.
Jedno vreme bio je u Šapcu zbog škole, a kasnije posla.
"Nisam išao u srednju školu, išao sam vanredno, kalio sam se po servisu, od svake kuće, pošto je moj zanat bio serviser rashladnih termičkih uređaja, dnevno smo ulazili u 10, 15 kuća i od svakog čoveka kada naučiš samo po jednu reč, pored tog zanata što učiš, obogatiš svoj rečnik i jednostavno obogatiš sebe", kaže on.
Objašnjava kako je došao na ideju da napiše roman.
"Kada sam imao previše obaveza, kada sam počeo previše da razmišljam kako da pokažem svoje emocije i drugim ljudima, a ne samo onima do kojih je meni stalo, bliskih, familiji, bratu, sestri, tada sam krenuo da zapisujem svoje misli, prvo na društvene mreže, onda na papir, pa u roman", objašnjava vredni Dušan za koga je selo jedini dom jer, kako kaže, obožava prirodu, rosu, hodanje po travi...
Ipak, nije mu jasno zašto većina mladih odlazi iz sela misleći da tu nema budućnosti, jureći karijeru i uspeh, ne shvatajući da na tom putu gube ono najvrednije – vreme i mir.
"Nemaju vremena, jer nemaju vremena zato što jure novac. Nemaju vremena zato što su 12 sati, 10 sati na poslu i onda kad dođeš u stan umoran si, kome je do kafe, nije. A ovde, kada si svoj na svom, možeš da sedneš na ovoj bali sena, mogu da sednem kad god hoću, da se odmorim sat, dva, toga kada si ni poslu u firmi nema", kaže Dušan, kome radni dan takođe počinje rano ujutro, ali u kome nema radnog vremena, sastanaka, gužvi i stresa.
Kaže da ustaje svako jutro u šest sati, kako bi nahranio životinje, krave, jariće, svinje, piliće... Kada je objavio prvi selfi iz štale, naišao je na oduševljenje i podršku javnosti. Njegov cilj bio je da ljudima pokaže svu lepotu života na selu, a ljubav prema priodi i seoskim obavezama nasledio je od oca i dede.
Deda je ponosan na unuka, jer je nastavio da brine o imanju koje je on godinama gradio. Zadovoljni su i Dušanovi roditelji. I ponosni što je bio hrabar da piše i kada su mnogi u to sumnjali.
"Moji romani su 95 odsto istina, pet odsto fikcija, samo da bih zaštitio te ljude koje pominjem. Pišem jednu istinu, jednu svakodnevicu, nešto što jedan običan čovek prolazi, ili je prolazio u nekom periodu života", zaključuje ovaj vredni mladić velikog srca.
(Kurir.rs)
NE PROPUSTITE
Bonus video:
