Takozvana trka u naoružanju za AI je došla da definiše debate o konkurenciji između Sjedinjenih Država i Kine. Ideja da se dve nacije utrkuju da dominiraju u veštačkoj inteligenciji - a posebno da Kina napreduje u ovoj trci - prikupila je pristalice visokog profila, kao i skeptike. Ali dok se mnogo diskusija, uključujući izveštaj Ministarstva odbrane, fokusiralo na dugoročne velike planove Kine da postane AI supersila, bilo je manje jasno šta zemlja radi u kratkom roku da bi te ambicije postale stvarnost.
Tokom prošle godine, bio sam deo tima istraživača u Centru za bezbednost i novu tehnologiju koji je pregledao 350 ugovora o kineskoj vojnoj opremi vezanih posebno za veštačku inteligenciju. Uzorak koji smo analizirali deo je većeg, javno dostupnog skupa podataka od 66.000 zapisa o nabavkama objavljenih između aprila i novembra 2020.
Naš upravo objavljeni izveštaj, u potpunosti zasnovan na informacijama otvorenog koda, pokazuje kako Kina već koristi veštačku inteligenciju u svojoj vojnoj strategiji, kao i kako planira da stekne buduće sposobnosti veštačke inteligencije. Otkrili smo da kineska vojska „inteligentizuje“ ratovanje kupovinom AI sistema za sve vrste aplikacija, uključujući autonomna vozila, analizu obaveštajnih podataka, podršku odlučivanju, elektronsko ratovanje i sajber operacije. U isto vreme, našli smo razlog da budemo skeptični prema najzloslutnijim predviđanjima o naporima Kine da u potpunosti automatizuje ratovanje oružjem nalik „sudnjem danu“.
Možda najvažnije za kreatore politike u SAD, naša istraga o kupovnim navikama PLA pokazuje kako je kineski napredak u vojnoj veštačkoj inteligenciji delimično vođen pristupom američkoj tehnologiji i kapitalu. Naš izveštaj naglašava kritičnu ulogu američkih kompanija u snabdevanju Kine podacima, softverom i finansiranjem. Ovo ukazuje na ozbiljne nedostatke u američkom sistemu za kontrolu izvoza, koji nije izgrađen da bi nadgledao veliki obim transfera tehnologije i tokova kapitala u Kinu, i koji se bori da napravi razliku između vojnih i civilnih kupaca. Čak i dok Sjedinjene Države pokušavaju da odvoje lance snabdevanja od Kine kada je u pitanju američka roba, one takođe moraju da razmotre nove strategije kako bi sprečile američko znanje i iskustvo da nenamerno pokreće kineski tehnološki napredak.
Ugovori o nabavci pokazuju šta kineska vojska želi da kupi, šta zapravo kupuje i odakle. Neki od ugovora koje smo pregledali su svakodnevni, dokumentuju kupovinu kancelarijskog materijala poput toalet papira i heftalica. Istaknutiji su podaci koji pokazuju da Kina radi na tome da svoju vojsku učini povezanijom i autonomnijom u bliskoj budućnosti. Pronašli smo nekoliko slučajeva u kojima su PLA jedinice već kupovale komercijalne, gotove autonomne dronove i softver za nadzor sa AI – drugim rečima, gotove AI alate koji se mogu odmah koristiti.
Inteligentna i autonomna vozila, na primer, činila su više od trećine ugovora u našem skupu podataka. To uključuje rojeve bespilotnih letelica i rotorcrafta, koji bi mogli da se koriste za zasićenje vazdušne odbrane SAD ili Tajvana u sukobu oko ostrva. Činilo se da nekoliko PLA jedinica kupuje bespilotna vozila preko „mreže dronova“ — onlajn tržišta sličnog eBaiu, ali za vojnu opremu.
Naročito, na osnovu javnih ugovora u našem skupu podataka, čini se da Kina nije fokusirana na smrtonosno autonomno oružje ili automatizovano nuklearno lansiranje, kao što su neki sugerisali. U stvari, od sedam oblasti koje smo analizirali u našem izveštaju, sistemi za komandu i kontrolu i softver za automatizovano ciljanje su se najređe kupovali — i čini se da je većina ovih sistema dizajnirana da podrži procese ljudskog donošenja odluka, a ne da ih potpuno zamene. Poput Sjedinjenih Država, čini se da su kineske najperspektivnije AI aplikacije do sada za pozadinske zadatke kao što su analiza obaveštajnih podataka i prediktivno održavanje. Sve u svemu, dok godišnji budžet američke vojske i dalje nadmašuje kineski za 500 milijardi dolara, procenjujemo da zemlje troše otprilike isti iznos na vojnu veštačku inteligenciju, verovatno više od 1,6 milijardi dolara.
Naše istraživanje je takođe visoko strahovi da američke kompanije nehotice pokreću kineske vojne napretke u veštačkoj inteligenciji. Ogromnu većinu naprednih kompjuterskih čipova u srcu kineskih vojnih sistema veštačke inteligencije dizajnirale su američke firme kao što su Intel, NVIDIA i Ksilink, a proizvode se na Tajvanu. Otkrili smo da su dobavljači zapravo prikazali NVIDIA brendirane procesore na fotografijama svojih proizvoda, pružajući jasne dokaze o ulozi koju američka tehnologija igra u pokretanju napretka Kine. Jedna kompanija, koja je dobila ugovor za isporuku čipova za Stratešku podršku PLA, čak je kupila i domen „nvidiagpu.com“.
Neki kineski dobavljači prave ceo posao od nabavke stranih podataka ili komponenti i njihove preprodaje sankcionisanim kineskim odbrambenim kompanijama i vojnim jedinicama. Drugi se udružuju sa američkim tehnološkim kompanijama na istraživanju veštačke inteligencije ili kupuju podatke o praćenju brodova od američkih satelitskih kompanija. Značajno je da neke kompanije koje snabdevaju kinesku vojsku softverom za upravljanje bitkama i sajber-bezbednošću zasnovanim na veštačkoj inteligenciji finansiraju kompanije rizičnog kapitala sa sedištem u SAD.
Iako Kina marljivo radi na tome da svoj vojni lanac snabdevanja učini nezavisnijim od SAD i oslobodi se oslanjanja na Tajvan za poluprovodnike, lideri industrije kažu da će verovatno proći godine pre nego što Peking bude mogao da ostvari svoj san o samodovoljnosti.
Međuzavisnost između Sjedinjenih Država i Kine je dobro dokumentovana, ali naš izveštaj pruža jednu od najjasnijih ilustracija do sada o tome kako rupe i nedostaci u sistemu kontrole izvoza omogućavaju odliv američkog tehničkog znanja u PLA. Među 273 dobavljača opreme za veštačku inteligenciju identifikovanih u studiji, manje od 8 procenata se nalazi na listi entiteta Ministarstva trgovine za pojedince i organizacije koje podležu zahtevima za licenciranje vlade SAD. Ogromna većina dobavljača PLA takođe nije na crnoj listi ni Ministarstva finansija ni Ministarstva odbrane.
Da budemo pošteni, američki sistem kontrole izvoza nikada nije imao za cilj da uskrati resurse drugoj po veličini odbrambeno-industrijskoj bazi na svetu. Ustala je da izvrši selektivan pritisak na odmetničke države i kompanije koje su uključene u širenje nuklearnog oružja ili kršenje ljudskih prava — uz obećanje da će odstupiti ako budu u skladu sa međunarodnim normama i propisima. Ovaj ad hoc pristup transferu tehnologije jednostavno nije napravljen da se nosi sa američkim „izazovom broj jedan“, titanskom ekonomijom koja je duboko isprepletena sa američkim tržištem.
Kako sada stoji, dodavanje entiteta na jednu od mnogih crnih lista američke vlade zahteva višemesečno planiranje, a svaki predloženi dodatak mora proći rigorozan proces među agencijama. Pogrešno napisan ili izostavljanje bilo kog dela imena kompanije može učiniti da ceo listing bude neefikasan - pod pretpostavkom da ga imenovani ne promeni samo. Dužna pažnja i odgovornost su važni, ali ove neefikasnosti predstavljaju problem.
Još jedan problem za američki sistem pregleda izvoza je to što granice između vojnih i civilnih entiteta u Kini postaju sve manje jasne. Mnoge firme prodaju PLA ali i civilnim kompanijama. Ovo je deo naglaska kineskog predsednika Si Đinpinga na „vojno-civilnoj fuziji“ ili integraciji civilne i vojne tehnološke industrije. Kao deo vojno-civilne fuzije, privatne kompanije koje doprinose kineskoj vojnoj modernizaciji dobijaju velike subvencije za istraživanje i poreske olakšice od države. Zaista, naše istraživanje pokazuje da su privatne kompanije glavni dobavljači opreme za veštačku inteligenciju PLA-a, za razliku od dugogodišnjeg narativa da kineskom odbrambenom industrijom dominiraju naduvana državna preduzeća. Više od 60 odsto od 273 izvođača u našoj studiji su privatne kompanije.
Rastuća uloga kineskog privatnog sektora predstavlja veliki izazov za američke regulatore. U okviru Biroa za industriju i bezbednost Ministarstva trgovine, samo sedam službenika za kontrolu izvoza ima zadatak da pregleda svaku prijavu za prodaju opreme pojedincima i organizacijama sa liste entiteta. BIS već obrađuje više od 30.000 zahteva za izvozne dozvole svake godine, a dodavanje još hiljada ili desetina hiljada kineskih kompanija na svoju listu za praćenje povećalo bi svoju odgovornost za redove veličine. Kao što su dva analitičara nedavno istakla na ovim stranicama, sa stagnirajućim budžetom i fiksnim zalihama, Ministarstvo trgovine već se bori da održi korak.
Iako je i dalje od vitalnog značaja da američki regulatori nastave da identifikuju i stavljaju na crnu listu određene entitete, sama veličina izazova zahteva prilagodljivije pristupe. Jedno rešenje bi moglo biti da se pregledaju transakcije koje se bave širokim kategorijama tehnologije, a ne da se istražuju pojedinačne kompanije ili ljudi. Ali američka vlada nije čak ni uspostavila te kategorije: regulatori tek treba da objave listu „nastajućih i temeljnih tehnologija“ koje je Kongres naložio Zakonom o reformi kontrole izvoza iz 2018. I da bi ovlastile američke agencije da pregledaju više transakcija, Kongres mora povećati finansiranje.
Kako stara izreka kaže, „Pokažite mi svoj budžet, a ja ću vam reći vašu strategiju." Uz pomoć javno dostupnih dokumenata, bacili smo svetlo ne samo na to koliko Kina troši na vojnu veštačku inteligenciju, već i na to kako se već priprema za budućnost ratovanja. Nadamo se da će naš rad pomoći kreatorima politike da pretvore često apstraktnu debatu o kineskoj težnji za tehnološkim primatom u pravi plan kako da se pozabave njom.
Kurir.rs/Politiko
NE PROPUSTITE
