TO JEDE LJUDE! Miroslav Mišković: Padali su jedan po jedan! Znao sam da to čeka i mene, bilo je SAMO PITANJE DANA

Biznismen Miroslav Mišković otkrio je jednom prilikom u kom trenutku je rešio najveći deo ličnog bogatstva i zbog čega smatra da je tada trebalo da ode iz Beograda.

- Devedesetih godina smo mi bili izuzetno mala firma. Mi smo vaskrsnuli od 2000. pa nadalje. Ono što je glavno u tom periodu bilo je to što smo prodali banku 2005. I to je period kada sam ja lično bogatstvo većim delom rešio. Mnogi ne razumeju da se apsolutno odvaja lično od kompanijskog bogatstva. Mnogi misle da ja uveče oko osam odem u Kraun Plazu, kažem da otvore kasu i onda pare stavim u džep. Kad sam prodao banku to je bio možda period kada je trebalo da odem iz Beograda. Jer i Beograd je premali za toliko novca da neko dobije - rekao je Mišković.

Moja deca

U jednom ranijem obraćanju Mišković je govorio šta je bitno za posao ali i na koji su način njegova deca uključena u poslove koje vodi.

- Mislim da je u poslu instinkt vrlo značajan. Uvek su mi bile najjače odluke koje sam donosio odjednom, nego one koje sam ostavio da razmislim. Nema pravila, da vam kažem. Sve što je danas dobro, sutra je kontra. Imam instinkt za nešto što ne ide. Tada kažem: nemoj da gubimo vreme na ono što ne ide. Imao sam predosećaj za mnoge stvari, pa sam govorio: `Nemoj da se mlatimo sa time, ljudi, idemo nešto drugo da radimo`. Pridajem veliki značaj insintku - kazao je svojevremeno Mišković.

Prema njegovim rečima nije dobro da deca vlasnika imaju previše uticaja u porodičnom biznisu.

- Mnogo je teško da se osnivač povuče iz operativnog rada, ali morate to da prihvatite. Tvrdim da to morate da učinite. Ako želite da vam deca uspeju u životu morate da ih pošaljete u drugu firmu, a ne da rade sa vama. Ima slučajeva gde deca naprave karijeru u porodičnoj firmi, ali su retki. U firmu morate da dovedete pre svega stručne ljude. Ja dosta uspevam na tom planu. Sad sam i Marka i Ivanu ubacio u upravni odbor da prate poslovanje, ali ništa operativno. Ne može da bude kao moj prijatelj Ivica Todorić – dva sina potpredsednici, ćerka potpredsednik kompanije, on otac, a firma 6,5 milijardi evra, gde može? To nije normalno. Ne može to sin, otac, ćerka… Svi! Moja deca znaju moje stavove po tom pitanju. Marko ima svoj biznis, kafeteriju, neka ga vodi. Ivana je sad u Londonu… Možda će sutra moći da rade neke operativne poslove, ali ne može zahvaljujući toj rodbinskoj hijerarhiji da vode kompaniju. Tu sam strog, a model sam preslikao s `trulog Zapada` - rekao je on tada.

Otmica

Podsećanja radi Miroslav Mišković bio je otet u aprilu 2001. godine. Iza njegove otmice stajali su članovi tzv. Zemunskog klana, a ovom događaju ćutao je više od decenije. Tek pre nekoliko godina, kada je objavio knjigu "Ja, tajkun", do detalja je opisao kako se desila otmica, kako se on sam osećao dok je bio zatočen u šahtu, a otimači pregovarali o njegovom otkupu.

- U ponedeljak 9. aprila 2001. u 8.15 ujutru, u blizini Geneksove zgrade u kojoj se tada nalazilo sedište Delte, bio sam otet iz svog automobila. Dolazio sam na posao i otprilike na dvesta metara od garaže jedan tamnoplavi audi preprečio je put alfa romeu u kojem smo bili moj vozač Krle i ja. Iz audija su izašla trojica muškaraca sa fantomkama, naoružani automatskim puškama. Četvrti otmičar ostao je u audiju, za volanom. Jedan je otvorio vrata mog vozača, drugi moja. Počeli su da nas izvlače iz kola. Pokušao sam da se odbranim, ali dobio sam najpre nekoliko udaraca u grudi, a onda i jedan u potiljak. Taj udarac u potiljak bio je vrlo jak, po svoj prilici je izveden kundakom puške. Krleta, inače vrlo krupnog čoveka, ubacili su u gepek našeg automobila, a mene su ugurali u njihov auto i stavili mi široku lepljivu traku preko očiju i usta. Kratko su me vozili tim automobilom, a onda prebacili u drugo vozilo i odvezli me na nepoznatu lokaciju - prisetio se Mišković ovog događaja, a potom objasnio da je doživeo traumatične trenutke koje je želeo što pre da zaboravi.

Pregovori i otkup

Istakao je da su se otmičari korektno ponašali.

- Nije bilo dodatnog zlostavljanja. Ali upozorenje je bilo više nego jasno: 'Ne skidaj traku sa očiju. Potrudi se da nas ne vidiš. Za tebe je bolje da nas ne vidiš'. U takvoj atmosferi, u skučenom, polumračnom, vlažnom i hladnom šahtu teško je da se čovek ne uplaši. Bilo je jasno da imam posla sa opasnim ljudima. Pokušavao sam da racionalno analiziram stvari, ali ništa što mi je padalo na pamet nije ulivalo nimalo optimizma. U šahtu je bilo užasno hladno. Kad sam se požalio, doneli su mi vunene čarape, one bele, pletene. Nešto kasnije i dva ćebeta da se u njih umotam. Donosili su mi vodu u flaši, dozvoljavajući da flašu držim u rukama. Jedan od kidnapera govorio je bosanskim akcentom. Hteli su da pomislim kako traže pare za Radovana Karadžića i Ratka Mladića. Ali nisu to baš najveštije radili. Odmah sam posumnjao u tu priču… - ispričao je on.

Mišković je otkrio koliko su otmičari tražili za njegov otkup, kao i da je, instiktivno, počeo da pregovara sa njima, iako se nalazio u nezavidnom položaju.

- Zahtevali su deset miliona maraka. Na kraju smo se sporazumeli da se plati pet miliona maraka. Čak smo se i rukovali. Pristao sam. Uostalom, počeli su da pregovaraju, pa sam barem znao koji su im motivi. Moj najveći strah, gotovo paničan, bio je da policija može da krene u akciju, da će oni pobeći, ili mogu čak biti ubijeni na ovoj ili drugoj lokaciji - u tom slučaju, mene u tom šahtu, u ko zna kakvoj zabiti, niko neće pronaći. Nisam znao da MUP ima dojavu o kidnapovanju i da je Dragan Karleuša već u `Delti`, sa mojim saradnicima i suprugom. Milan je s parama seo u automobil i počeo da vozi po Beogradu. Otmičari su ga nekoliko puta zvali, izdavali naređenja, tražili da promeni auto i karticu za mobilni telefon, obavestili ga da je svota za otkup podignuta na sedam miliona - toliko im je na kraju i plaćeno... - ispričao je Mišković.

(Kurir.rs/Mondo)