Mogu li srpske šećerane da prežive krizu evropske industrije šećera?
Dodajte Kurir Biznis u vaš Google izborKraj prošle i početak ove godine tržište šećera Evropske unije obeležila je oštra kriza: pad cena, visoke zalihe, uvoz jeftinijeg sirovog šećera sa drugih kontinenata i slaba profitabilnost evropskih šećerana.
Ukratko, evropski mediji su ovaj period nazvali – vreme gašenja šećerana.
Time je samo definisan trend koji traje duže od dve decenije. Početkom 2000-tih godina u EU je radilo 257 šećerana, a desetak godina kasnije, broj operativnih fabrika smanjen je sa oko 190 na oko 83 u 2025. godini.
Nama susedna članica EU – Hrvatska je tokom prošle decenije (2015–2025.) od tri šećerane ugasila dve i ostala sa proizvodnjom u samo jednoj šećerani.
No, sadašnja kriza nije došla iznenada. Smanjenje proizvodnje šećera (iz šećerne repe) u Evropi je trajalo sukcesivno duže od dve decenije, a da je, pritom, bilo eksperata koji su ukazivali na opasnosti po evropsku industriju šećera.
Još pre pet godina je zabeležena izjava Miroslava Božića, savetnika Uprave Hrvatske industrije šećera i predstavnika Hrvatske u Evropskom udruženju šećerana CEFS u kojoj on upozorava da su prognoze Brisela bile pogrešne u pogledu stanja na tržištu šećera: “Proizvodnja pada, šećerane se zatvaraju, nagomilani su gubici. Pandemija i cenovni poremećaj na tržištu nafte doveli su u maju 2020. do najnižih globalnih cena šećera u poslednjih 13 godina”, ocenio je Božić za portal agrosmart.net, u martu 2021. godine.
Kakve to veze ima sa Srbijom? Može da ima, kao i sve što se se svetu dešava u ekonomiji i privredi – i globalno i lokalno.
Ovoga puta ima vezu tim pre što je pre nekoliko dana stigla informacija iz MK Grupe, u čijem sastavu posluje kompanija Sunoko, najveći proizvođač šećera u regionu, da je ta kompanija „iskazala nameru za kupovinu fabrike šećera u Crvenki. Sledi faza prikupljanja odobrenja Komisije za zaštitu konkurencije Srbije i ostalih regulatornih tela, nakon čega će se definisati konačni status pomenutog sistema“, navedeeno je u saopštenju.
Koga to kupuje MK Grupa, tj. Sunoko? U ovom trenutku kupuje gubitaša – fabriku u Crkvenki koja „hramlje“ već nekoliko godina.
Prema dostupnim finansijskim podacima, od 2019. do 2025. godine pogoršana je likvidnost kompanije Crvenka. U prošle dve godine zaredom zabeleženi su značajni gubici. U 2024. godini neto gubitak je iznosio oko 12 miliona evra, a u 2025. godini neto gubitak od osam miliona evra.
Doduše, u istim godinama i Sunoko beleži pad profitabilnosti: neto gubitak u 2024. godini je iznosio 8 miliona evra, dok je u 2025. godini uvećan na 12,8 miliona evra.
Odgovor na pitanje zašto su se javili gubici delom leži u niskoj ceni šećera, koju formira tržišna ponuda (otuda i nerentabilno poslovanje evropskih šećerana), a delom u proizvodnim troškovima, u kojima troškovi energije i šećerne repe dominanto učestvuju. Kada je iskorišćenost kapaciteta oko 80%, moguća je finansijska nestabilnost, uz realan rizik da, u perspektivi, dođe do gašenja kapaciteta.
Zašto, onda, MK Grupa, tj. sistem Sunoko želi da kupi šećeranu u Crvenki – gubitaša, a da, pritom, i sam Sunoko ima negativnu profitnu stopu u prošle dve godine?
Ekonomska teorija kaže da koncentracija u jednoj industrijskoj grani može da dodatno jača razvojni kapacitet, ovoga puta, u srpskoj industriji šećera. Ekonomska praksa, pak, kaže da je kompanija Sunoko do sada investirala više miliona u modernizaciju i održivost proizvodnje, da više nema nazad, a ni stajanja u razvoju poslovanja.
Dosadašnje investicije društva Sunoko, samo u periodu 2021– 2025. iznose preko 30 miliona evra, od čega su najveće investicije u opremu za podizanje efikasnosti proizvodnje, dok je u osnivanje Istraživačko-razvojnog centra u Inđiji uloženo još oko milion evra. Kada kompanija uloži toliko sredstava u razvoj, u napredne tehnologije i osavremenjavanje proizvodnje, ona time potvrđuju stratešku usmerenost ka modernizaciji i održivosti.
Sudeći po toj usmerenosti na dalji razvoj, može se pretpostaviti da kompanija Sunoko procenjuje da će objedinjavanje kapaciteta, akvizicijom šećerane u Crvenki, omogućiti veći obim analitičkih i agrotehničkih poslova. A to dalje znači stabilnije prinose, bolju pripremu za regulatorne promene i veću energetsku efikasnost. Ukratko, to za šećerane znači izlaz iz gubitaka i profitabilnije poslovanje, što je i jedina zdrava logika biznisa.
A gde su u svemu tome Srbija, Evropska unija i proizvodnja šećera?
Interes srpske države je svakako u održanju značaja ovog sektora za zaposlenost i prihoda za budžet. Industrija šećera direktno zapošljava oko 1.000 radnika i posredno u lancu vrednosti još do 4.500 radnika. U praksi se pokazalo i da svakih 1.000 tona proizvodnje generiše približno 12 radnih mesta, pa što više hiljada tona, to više zaposlenih.
Što se tiče državnog budžeta, prema proceni kompanije Sunoko, šećerna industrija plaća godišnje više desetina miliona poreza budžetu Republike Srbije. I značajan je neto izvoznik.
Kad je reč o relacijama Srbije sa tržištima EU i CEFTA, Srbija ima izvoznu kvotu od 181.000 tona, a domaća potrošnja iznosi 180–200 hiljada tona godišnje. Srbija je neto izvoznik šećera, što je činjenica već duže od dve decenije.
Međutim, podaci pokazuju da Srbija veoma često ne iskoristi celu raspoloživu kvotu za izvoz šećera. Tako je 2024. godine čak 102,6 hiljada tona, odnosno oko 57% raspoložive kvote, ostalo neiskorišćeno. Izvozna tražnja je, doduše, postojala, ali su se ovoga puta kao problem pojavili nedovoljna koordinacija proizvodnje, logistike i komercijalne strategije.
To je, istovremeno, i argument više koji ide u prilog nameravane akvizicije kompanije Sunoko, jer bi jedinstveni sistem šećerana imao veću sposobnost optimizacije kapaciteta, stabilnijeg planiranja i efikasnijeg tržišnog nastupa.
Može li sistem ukrupnjavanja proizvođača šećera u Srbiji ugoziti javni interes i džep potrošača? Sudeći po analizama i dosadašnjem iskustvu potrošača, nema opasnosti, jer je učešće troškova za šećer, kao namirnicu, u prosečnoj mesečnoj potrošnji domaćinstva minimalno (0,36% u potrošačkoj korpi za avgust 2025.). Taj izdatak nije sklon oscilacijama, jer su i cene proizvoda prilično stabilne. Regionalno poređenje za 2025. godinu pokazuje da cena kilograma šećera u Srbiji ne prelazi jedan evro i da iznosi oko 80 evro centi.
Osim toga, potrošnja šećera opada, jer se menjaju navike potrošača, pa se sve više koriste razni drugi zaslađivači, a veliki industrijski potrošači već su smanjili upotrebu saharoze. Podaci pokazuju da je, na primer, u 2023. godini u Srbiju uvezeno preko 42.000 tona izoglukoze i gotovo 10.000 tona glukoznih sirupa. Godinu dana ranije, 2022. godine, uvoz sirupa zamenio je oko 70.000 tona šećera, što bi moglo odgovarati jednogodišnjoj proizvodnji jedne fabrike.
U takvom regionalnom okruženju, Srbija je jedina zemlja neto izvoznik šećera, dok ostatak regiona beleži trgovinski deficit od približno 1,4 miliona tona. To može biti i potvrda za potrebu jačanja industrije šećera u Srbiji, kroz najavu potencijalnog spajanja kompanije Sunoko i šećerane u Crvenki. Da li će se to i dogoditi, zavisi od regulatornih tela Republike Srbije kojima je upućen zahtev.
Radojka Nikolić / Magazin Biznis