ARHITEKTURA KAO OGLEDALO DRUŠTVA: Između profita i humanog stanovanja
U vremenu kada kvadrat sve češće vredi više od kvaliteta života, arhitektura prestaje da bude umetnost oblikovanja prostora za čoveka i postaje alat za maksimalizaciju profita.
Gde se danas nalazi granica između investitorske računice i humanog stanovanja - i da li smo izgubili meru čoveka u prostoru koji zovemo dom - otkriva nam u razgovoru stručnjakinja Julija Drašković Anđelković, dipl. inženjer arhitekture.
Kako se u poslednjih nekoliko godina promenio pristup projektovanju stambenih objekata?
Arhitektura je oduvek bila ogledalo jednog društva u određenom vremenskom periodu. Nekada su postojala stroga pravila koja su definisala prvo urbanistički koncept grada i svakog naselja ponaosob. Planski se gradilo ne samo stanovanje, već se prema broju stanovnika obezbeđivalo dovoljno zelenila, dečja igrališta, domovi zdravlja, vrtići, škole i kulturni objekti. Znala su se maksimalna udaljenja stambenih blokova od vrtića i škola, prilagođena uzrastu dece. Već par decenija smo svedoci da se urbanistički planovi ne donose blagovremeno ili se preinačuju. Doprinosi za gradsko građevinsko zemljište na kraju ne završe tamo gde su planirani – u proširenju infrastrukture i javnih objekata. Danas se u našem društvu dešava ono što nazivamo "investitorski urbanizam". On se ogleda u tome da se parcela maksimalno iskoristi i popuni da bi se prodalo što više kvadrata, dok svi ostali aspekti padaju u drugi plan. U pokušajima maksimalnog iskorišćenja parcele, najčečće se dolazi do prevelike dubine trakta zgrada, pa se projektuju jednostrano orijentisani stanovi sa dubokim sobama, dugačkim hodnicima iza njih.
Koliko su potrebe kupaca danas uticale na organizaciju i funkcionalnost prostora?
Stanovi se mahom projektuju prema džepu budućih kupaca. Danas je cilj platiti što manje kvadrata, a dobiti što više prostorija, pa dobijamo sobe u kojima najčešće ne možemo da se okrenemo nakon što postavimo krevet, radni sto i plakar. Novoj organizaciji stana ide na ruku jedino to što današnji način života porodice podržava multifunkcionalne prostorije – kuhinju, trpezariju i dnevnu sobu zajedno. Međutim, problem nastaje kada te zone završe u dubini stana, bez dovoljno prirodnog svetla i sa prirodnom ventilacijom koja je pravi raritet.
Koji su najčešći propusti koje uočavate kod novogradnje sa arhitektonskog aspekta?
Najveći propust je gubitak osnovnih parametara kvaliteta života zarad broja jedinica i prodatih kvadrata. Zbog dubokih stambenih traktova, kuhinje gotovo nikada nemaju prirodnu ventilaciju niti ostavu. Dnevne sobe su često duboke po 6, 7 i više metara i dobijaju nedovoljno svetla, najčešće preko terase, što stvara sumoran ambijent. Takođe, svedoci smo i predimenzionisanih hodnika unutar stanova koji "gutaju" korisnu površinu. Dok se spolja i iznutra zgrade šminkaju modernim materijalima, unutrašnja organizacija često podseća na niz mračnih kutija spojenih predugačkim hodnicima, što je direktna posledica pokušaja da se na jednom spratu na što kraću dužinu fasade postavi što više stanova.
Na šta kupci treba da obrate posebnu pažnju pri izboru stana (raspored, orijentacija, kvalitet gradnje)?
Kupci moraju postati svesni da orijentacija stana nije samo estetsko pitanje, već pitanje zdravlja. Često se kupuju stanovi u kojima su sve prostorije okrenute na sever ili severoistok – to su prostori u kojima nemate direktnog sunca nikada ili eventualno sat vremena dnevno. Pored orijentacije, ključna je funkcionalnost osnove. Treba tražiti stanove koji imaju jasnu podelu na dnevnu i noćnu zonu i proveriti da li je moguće prirodno provetriti prostor. Ne dozvolite da vas zavara mermer u ulazu ako spavaća soba nema širinu potrebnu za normalno funkcionisanje.
Koliko je održiva arhitektura zaista zastupljena u praksi, a koliko je deo trenda?
Danas je održivost često samo marketinški alat. Prava održivost su bili principi Le Korbizjea i Atinske povelje – obezbeđivanje sunca, prostora i zelenila za svakog stanovnika kao osnovno ljudsko pravo. Stara naselja poput Novog Beograda su primer gde je održivost bila utkana u urbanizam kroz jasnu distancu između zgrada koja omogućava strujanje vazduha I dovoljno osvetljenja. Danas, kada posečete svo drveće na parceli da biste izgradili garažu, a na krov stavite tri žardinjere, to nije održiva arhitektura. Energetski pasoš je samo papir ako je zgrada pregrejana jer nema prirodnog hlada i pravilne orijentacije. Održivost mora biti u samom konceptu, a ne u dekoraciji.
Koji su najveći izazovi u saradnji sa investitorima i kako ih prevazilazite?
Najveći izazov je stalna borba između arhitektonske etike i ekonomskog interesa investitora. Investitori često vide samo prodajnu cenu kvadrata, dok ja vidim čoveka koji će u tom prostoru provesti život. Prevazilaženje ovih sukoba zahteva veliku strpljivost i sposobnost edukacije klijenta. Trudim se da im objasnim da "humaniji" stan, koji poštuje razmeru čoveka i ima kvalitetno svetlo, dugoročno vredi više na tržištu. Arhitekta mora biti brana koja sprečava da stanovanje postane puko slaganje kontejnera za ljude.
Kako vidite budućnost stanovanja u narednih 10–20 godina?
Verujem da će doći do "otrežnjenja". Infrastrukturni kolaps koji trenutno doživljavamo zbog prenaseljenosti određenih blokova nateraće nas da se vratimo planskoj gradnji. Budućnost je u redefinisanju onoga što zovemo "luksuz" — to neće biti mermer u ulazu, već blizina parka, prirodno svetlo u svakoj sobi i naselje koje nudi sve sadržaje u krugu od 15 minuta hoda. Moramo se vratiti čoveku kao merilu svih stvari u arhitekturi.
Jelena Vukić