Profesor Živko Slavković: ČOVEK KOJI JE PRIRODU SLUŠAO, A ONA MU OTKRIVALA TAJNE
Dok su drugi jurili karijere, titule i odlazili u velike gradove, kraljevački profesor mr Živko Slavković godinama je strpljivo hodao obalama Ribnice, padinama Goča, Stolova i Željina. Saginjao se nad kojekakvim biljkama, razgovarao sa starcima Šumadije, zapisivao recepte koji su se prenosili šapatom i verom – i ostajao veran jednom mestu. Kraljevu. Prirodi. Nauci koja ne traži aplauz.
Za mnoge je bio samo „čudak“ – rasejani profesor koji zna previše o travama i vodi, čovek kome se dolazi kad ništa drugo ne pomaže. A iza tog imidža stajao je magistar biologije, profesor sa tri decenije rada u učionicama i istraživač sa opusom kakvim se retko ko može pohvaliti: 63 knjige i više od 50 naučnih i stručnih radova o biljnom svetu centralne Srbije.
Biljke pored puta koje su postale životna misija
Živko Slavković (rođen 1946. u Kamenici kod Kraljeva) čitav svoj život posvetio je proučavanju flore rodnog kraja. Nije ga zanimala egzotika dalekih kontinenata – njega su zanimale biljke pored puta, u šumi, na livadi, uz reku. One koje svi vide, ali retko ko zaista primećuje.
Rezultat tog rada je i svojevrsna enciklopedija narodne medicine: više od 170 recepata koje je Slavković sakupio razgovarajući sa starim Šumadincima. Beležio je ono što se nije moglo naći u knjigama – kako se lek pravi, kada se bere biljka, za šta se koristi i zašto su ljudi u nju verovali. Recepti su delotvorni i korisni, neki su neobični, a svi na granici nauke i predanja i deo jedne kulture koja bi, bez takvih zapisa, nestala.
Njivarica – nova biljka u flori Srbije
Njegovo ime ušlo je i u zvanične naučne okvire kada je, zajedno sa koleginicom Conkom Stankov, posle četvorogodišnjeg istraživanja, potvrdio novu biljnu vrstu u flori Srbije – njivaricu, iz roda Erigeron. To otkriće, nastalo na staništima oko Kraljeva, Slavković je nazivao krunom svog rada.
– Upoređivali smo prašnike, tučkove, cvetne glavice, listove, boju i veličinu na nekoliko stotina primeraka sa različitih staništa – govorio je skromno, kao da opisuje svakodnevnu šetnju, a ne ozbiljan naučni podvig.
Njivarica nije ostala samo botanički opis. Eksperimentima je potvrđena i lekovitost njenog čaja – bez štetnih dejstava, zlatne boje, oporog ukusa i blagotvornog delovanja na desni i zube. Biljka je otporna, samonikla, ne zahteva gajenje – baš kao da simbolično opisuje i samog profesora Slavkovića.
Savina voda: Kada nauka potvrdi predanje
Posebno poglavlje njegovog rada vezano je za izvorske vode. Hemijskom analizom Savine vode u selu Dragosinjci kod Kraljeva, Slavković je potvrdio ono u šta su meštani verovali vekovima – bogatstvo magnezijuma i kalcijuma i blagotvorno dejstvo na kosti, zglobove i kičmu. Nauka je to samo potpisala ono što je narod znao.
Imao je priliku da posle studija ode u Lion, u ozbiljan naučni institut. Nije otišao. Smatrao je da znanje ima smisla samo ako ostane tamo gde je poniklo. Zato je ostao da radi sa đacima, da hoda po šumama i da piše knjige koje su podjednako razumljive i naučnicima i običnim ljudima.
Znanje koje ostaje tamo gde je poniklo
Danas, u penziji, Živko Slavković i dalje istražuje – za svoju dušu. Još važnije, pokušava da mladima objasni da biljke nisu samo dekor ili sirovina, već saveznici čoveka. Da priroda nije mit, ali ni čudo – već sistem koji, ako ga slušamo, mnogo toga može da nam kaže. I umnogome pomogne.
U vremenu brzih rešenja i lakih odgovora, priča o čuvenom profesoru Živku Slavkoviću podseća da su najvrednija znanja često tiha, lokalna i strpljivo građena. I da ponekad najveća otkrića ne nastaju u velikim laboratorijama – već kraj reke, u šumi, u razgovoru sa prirodom.
Jelena Vukić