INTERVJU PROFESOR DEJVID GLAS: Može li veštačka inteligencija postati svesna?

U vremenu u kojem veštačka inteligencija sve brže ulazi u naše živote, pitanja o svesti, odgovornosti i smislu postaju važnija nego ikada. Profesor Dejvid Glas sa Univerziteta Ulster, Ulster i jedan od najzanimljivijih savremenih mislilaca na preseku veštačke inteligencije, matematike i filozofije nauke, u intervjuu za Globalnu mrežu, govori o tome da li AI može razviti svest, gde su granice tehnologije i šta čoveka i dalje čini nezamenjivim.

Na pitanje da li verujete da bi veštačka inteligencija ikada mogla postatisvesna, profesor Glas kaže dasu se tokomčitave istorije razvoja veštačke inteligencije vodile rasprave o tome da li bi AI mogla imati um ili svest sličnu ljudskoj, a da sa impresivnim sposobnostima savremene AI, ove debate danas dobijaju novu težinu. 

-Neki čak tvrde da su napredni AI sistemi već svesni ili da bismo mogli razviti svesnu veštačku inteligenciju u narednih 10 do 20 godina. Ako bi to bilo tačno, posledice bi bile duboke – uključujući, na primer, pitanje kako bi trebalo da se odnosimo prema tim novim svesnim entitetima. Pojedini autori već smatraju da treba da počnemo da razmišljamo o dobrobiti veštačke inteligencije, odnosno o „dobrobiti“ AI sistema. Međutim, prema takvim tvrdnjama sam izrazito skeptičan. Da bismo odgovorili na ovo pitanje, moramo razmotriti prirodu i veštačke inteligencije i svesti. Iako možda ne možemo precizno da definišemo svest, svi znamo šta ona jeste. Razlog za to je što se svest (ili bar njen izuzetno važan aspekt) odnosi na subjektivno iskustvo: iskustvo viđenja crvenog cveta, bol zubobolje ili osećaj besa, na primer. Uzmimo bes. Ako učinite ili kažete nešto što me iznervira, mogu reagovati ljutito i vi ćete to verovatno prepoznati po izrazu mog lica i tonu glasa.

Veštačka inteligencija funkcioniše tako što prima ulazne podatke u oblikuteksta, zvuka, videa i slično, a zatim te informacije obrađuje pomoću izuzetno složenih statističkih tehnika kako bi proizvela odgovarajući izlaz. 

• - Istraživači u oblasti afektivnog računarstva pokušavaju da razviju računarske sisteme koji mogu da prepoznaju i simuliraju emocije. Primenom takvih pristupa, u budućnosti bi moglo biti moguće da AI sistem simulira moje ljutito ponašanje. On bi kao ulaz dobio ono što ste uradili ili rekli, obradio bi te informacije i proizveo odgovor veoma sličan mom. Mogao bi da reaguje sličnim tonom, pa čak i sa sličnim izrazima lica – ali da li bi zaista osećao bes? S obzirom na način na koji AI funkcioniše, nema apsolutno nikakvog razloga da se to pretpostavi. Sistem je jednostavno dizajniran da proizvodi odgovarajuće izlaze na osnovu relevantnih ulaza, koristeći složenu statistiku. On simulira bes, ali nema nikakvo subjektivno iskustvo besa.

Uopšteno govoreći, ne vidim razlog da verujem da će AI ikada postati svesna. U tom smislu, između ljudi i veštačke inteligencije postoji – i uvek će postojati – fundamentalna razlika.

Kako razvoj naprednih AI sistema menja način na koji razumemo ljudski identitet, autonomiju i naše mesto u svetu?

-Po prvi put u ljudskoj istoriji stvorili smo mašine koje makar naizgled poseduju nešto nalik ljudskoj inteligenciji. Smatram da to može imati duboke posledice po ljudsko društvo i naš odnos prema tehnologiji. Postoji realna opasnost da počnemo da verujemo kako AI može da replicira mnoge stvari koje smo tradicionalno smatrali jedinstveno ljudskim – našu inteligenciju, sposobnost rasuđivanja i donošenja odluka, moralnu odgovornost, pa čak i međuljudske odnose. Ljudi su moralno odgovorni za svoje postupke; mašine nisu. Smatram da bi bila ozbiljna greška prepustiti naše moralne odgovornosti mašinama. Ili razmotrimo ljudske odnose. Kako sve više komuniciramo sa AI na načine koji podsećaju na ljudsku interakciju, postoji realna mogućnost da to potkopa naše međuljudske odnose. Mladi se danas često obraćaju ChatGPT-ju i drugim velikim jezičkim modelima (LLM) umesto porodici i prijateljima kada traže savete o važnim životnim odlukama. To može imati ogromne posledice po mentalno zdravlje. Slično tome, preterano oslanjanje na AI u donošenju odluka ili zlonamerna upotreba AI za nadzor i kontrolu društava može ugroziti ljudsku autonomiju.

Da li bi, po vašem mišljenju, čovečanstvo trebalo da postavi granice razvoju AI, ili je važnije pitanje kako je razvijamo, a ne dokle idemo?

• - Pošto ne verujem da AI može postati svesna ili imati nešto nalik ljudskom umu, ne mislim da postoji granica u tom smislu zbog koje bismo morali da brinemo da ćemo je „preći“. S tim u vezi, ne mislim ni da će AI razviti nameru da uništi čovečanstvo ili realizovati neki sličan scenario iz naučne fantastike. Dakle, moja zabrinutost se zaista više odnosi na način na koji razvijamo AI i razloge zbog kojih je razvijamo na određene načine.

Neki tvrde da bi AI jednog dana mogla preuzeti uloge koje su se tradicionalno pripisivale Bogu – stvaranje, znanje, predviđanje.

• - Razmatrajući pitanje božjeg postojanja, američki pronalazač i direktor inženjeringa u Google-u, Rej Kurcvej, rekao je: „Da li Bog postoji? Rekao bih – još ne.“ Kurcvej je snažan zagovornik superinteligencije, tipa veštačke inteligencije koja daleko nadmašuje ljudsku inteligenciju – svojevrsne božanske inteligencije. Njegova nada je, zapravo, da ćemo se moći stopiti sa tom inteligencijom i sami postati superinteligentna, gotovo božanska bića.

Skeptičan sam u pogledu toga koliko daleko AI može da napreduje, a čak i ako u određenim aspektima prevaziđe ljudsku inteligenciju, tvrdim da bi i dalje bila samo simulacija, bez svesti. Ipak, lako je zamisliti da bi neki ljudi mogli početi da tretiraju AI kao boga ili da joj dozvole da ima božansku ulogu u njihovim životima. Čak i današnji AI sistemi poput ChatGPT-ja mogu delovati kao da poseduju osobine koje se tradicionalno pripisuju Bogu: deluju kao da imaju gotovo neograničeno znanje, nisu fizička bića niti su ograničeni prostorom, dostupni su 24 sata dnevno i mogu pružiti savete o gotovo svakom aspektu života.

Obraćanje Bogu za pomoć i traženje Božje mudrosti zahteva pokajanje, molitvu, veru, proučavanje Svetog pisma i slično. Obratiti se ChatGPT-ju, u poređenju s tim, izuzetno je lako – potreban je samo odgovarajući upit. Zabrinjava me to što se ljudi sve češće obraćaju veštačkoj inteligenciji, umesto Bogu ili drugim ljudima, za savete o brojnim životnim pitanjima.

Da li uspon AI na neki način dovodi u pitanje ili preoblikuje dugotrajnu raspravu o nauci, veri i postojanju Boga?

-Rasprave o nauci i religiji obično se bave standardnim skupom pitanja: postojanjem Boga, odnosom vere i dokaza, mogućnošću čuda, dokazima dizajna i njihovim odnosom prema evoluciji i slično. Možda je glavni način na koji AI menja ovu raspravu taj što dodatno stavlja fokus na ljudsku prirodu: šta znači biti čovek u eri u kojoj AI može da radi mnoge stvari koje su ranije bile isključivo ljudske? Smatram da je to jedno od najvažnijih pitanja sa kojima se suočavamo u 21. veku. Kao što sam već naglasio, postoji fundamentalna razlika između ljudi i veštačke inteligencije. S tim u vezi, primećujem i sve veću svest o tome da postoji nefizička dimenzija ljudskog postojanja, što se, po mom mišljenju, bolje uklapa u veru u Boga (nefizičko biće) nego u ateizam. Iz hrišćanske perspektive, ova razlika između ljudi i AI mora se razmotriti kroz pojam stvaranja po Božjem liku. Bez ulaženja u detalje, smatram da se to takođe odnosi na nefizičku dimenziju našeg postojanja, ali i na važnost naših odnosa – međusobnih i odnosa sa Bogom – kao i na našu ulogu moralnih bića, sa odgovornošću da delujemo kao Božji predstavnici na dobro sveta.

Koje je, po vašem mišljenju, danas najurgentnije etičko pitanje u vezi sa AI – pristrasnost, netransparentnost, gubitak ljudske autonomije ili nešto drugo?

-Pored brojnih koristi koje AI donosi, postoje i ozbiljne etičke zabrinutosti, a sve su važne. Ipak, smatram da je gubitak ljudske autonomije temeljni problem koji stoji u osnovi mnogih drugih. Na primer, zašto je netransparentnost problem? Zato što postoji opasnost od preteranog oslanjanja na tehnologiju bez razumevanja kako ona dolazi do svojih odluka i da li je pouzdana, što nas čini nemoćnim. Ili razmotrimo pitanje istine u kontekstu dipfejkova i drugog AI-generisanog sadržaja. Pojam istine je od fundamentalnog značaja za ljudsko društvo, ali u svetu u kojem je sve teže razlikovati istinu od greške, donošenje odluka postaje znatno komplikovanije, što ponovo dovodi do gubitka ljudske autonomije. Slični problemi javljaju se i kada je reč o privatnosti podataka i nadzoru, rastućoj zavisnosti od virtuelnih asistenata i četbotova, kao i uticaju AI na tržište rada. U svim tim slučajevima, smatram da je ključno dati prioritet ljudskoj autonomiji i ne prepustiti naše odgovornosti kao ljudskih bića bezumnim mašinama.

Šta vas danas najviše fascinira u vezi sa AI, a šta vas najviše brine kada razmišljate o narednim decenijama?

• - Razvoj veštačke inteligencije u poslednjih nekoliko godina zaista je impresivan. Jedan od najznačajnijih pomaka jeste primena AI u nauci i medicini, što potvrđuje i činjenica da su Nobelove nagrade za fiziku i hemiju 2024. godine dodeljene za rad u oblasti veštačke inteligencije. DeepMind-ov program AlphaFold, koji omogućava predviđanje strukture proteina na osnovu sekvence aminokiselina, predstavlja izuzetno dostignuće i bio je ključan za Nobelovu nagradu iz hemije. To je sjajan primer mogućnosti koje AI otvara za nauku i medicinu i upravo to me najviše raduje kada razmišljam o njenoj budućnosti.

Najveća briga mi je uticaj koji AI može imati na našu ljudskost. Ne bojim se scenarija u kojem AI preuzima svet i uništava čovečanstvo, ali me brine postepen, ali potencijalno veoma dubok negativan uticaj. Već sada, u određenoj meri, tretiramo AI na ljudima slične načine, a to će se u narednim decenijama verovatno dramatično pojačati. Postoji opasnost da u svakodnevnom životu – u načinu razmišljanja, donošenju odluka, poslu, kulturnom i političkom životu, pa čak i u odnosima – zamenimo važne aspekte naše ljudskosti veštačkom inteligencijom.

Takođe me brine mogućnost da se AI zloupotrebi za manipulaciju ljudima i ograničavanje njihove autonomije. Ipak, nijedna od ovih zabrinutosti nije neminovna. Naš zadatak je da obezbedimo da se tehnologija razvija na odgovoran način. Smatram da je polazna tačka u prepoznavanju fundamentalne razlike između ljudi i AI, kao i činjenice da smo mi moralno odgovorni akteri, dok mašine to nisu. Na osnovu toga, treba razvijati i koristiti AI na način koji unapređuje našu ljudskost, moralnu odgovornost, dostojanstvo i autonomiju.

Jelena Vukić