RADI 3 POSLA, SPAVA 3 SATA! Priča žene koja ne zna za predaju: Danijela je posvećena poslu dan i noć da bi ponovo otvorila svoju krojačnicu (foto)
U Srbiji stari zanati nestaju - krojači, obućari, berberi, stolari sve su ređi, radionice se gase, zujanje mašina čuje se u tek ponekoj ulici. Ipak, ima onih koji odbijaju da se predaju. Priča Danijele Mikuš iz Laćarka podseća da zanat ne umire dok postoji neko ko veruje da vredi raditi pošteno - i kad je najteže.
"U Srbiji danas ima nešto više od 1.100 registrovanih starih zanatlija. Među njima smo i mi krojači - ljudi koji su decenijama krojili i popravljali odeću, šili mature, uniforme, svadbe i uspomene", kaže Danijela za Kurir.
Ona već sedam godina dokazuje da se od zanata može živeti - ako radiš srcem i bez odmora.
Stari zanati na izdisaju, ali ne i u Laćarku: Danijela Mikuš radi tri posla i spava tri sata da bi se vratila šivenju i ponovo otvorila krojačnicu. "Zanat ne umire dok ga neko radi pošteno."
"Počela sam sa kućnim mašinama, radila prepravke i popravke, šila do kasno u noć. Vremenom sam kupovala industrijske mašine na rate, jednu po jednu. Niko nije hteo da mi bude žirant, pa sam otišla u Pazovu i uzela mašine ‘na obraz’“, priča.
Za nekoliko godina stvorila je malu proizvodnju i zaposlila desetak žena. Ali zanat traži disciplinu, ne samo umeće.
"Ja sam dobar majstor, ali nisam dobra rukovodilja. Nisam umela da vičem, nisam znala da tražim. Kad bi nešto bilo urađeno loše, plaćala sam iz svog džepa. Tako sam upala u dugove", iskreno priznaje.
Tri posla - jedan san
Danas Danijela radi u pekari, čisti kuće, a noću opet seda za mašinu. „Jednu nedelju radim pre podne, drugu popodne. Kad završim, idem da čistim, a noću šijem. Spavam tri–četiri sata, najviše“, kaže.
Sve to radi da bi isplatila dugove i reprogram poreza, ali i da bi ponovo otvorila svoju krojačnicu. "Želim da se vratim šivenju. To je moj san. To me pokreće", kaže tiho.
Zanat koji moraš voleti - i kad peče
"Ovaj zanat jeste vredan, treba ga znati, ali i voleti. Ja volim ono što radim i uvek gledam da uradim što kvalitetnije“, kaže, dok između dve smene popravlja HTZ opremu. Danijela dodaje da je „imala školu, nažalost lošu", ali da je iz nje naučila „kako ne treba“ - i da danas živi za dan kada će opet raditi samo ono što voli: krojenje, šivenje, stvaranje.
Dok brza moda melje radionice, stari zanati traže poštovanje i strpljenje. Krojački posao ne nestaje - menja se, prilagođava, traži ljude koji ne odustaju. Danijelin put - isprepletan neprospavanim noćima, dugovima i borbom - nije priča o propasti, već o upornosti i ponosu.
Jer dok ima žena poput nje, krojački zanat u Srbiji neće nestati. Samo će dobiti novo lice — tiho i uporno, kao Danijelino.