KRAĐA I HAVARIJA BEZ DODATNIH TROŠKOVA: Ministarstvo razjasnilo kada PDV ne mora da se plaća na gubitak robe
U poslovanju su gubici neminovni, bilo da se radi o kvaru, lomljenju robe, rasturanju ili takozvanom „kaliranju“ tokom skladištenja i transporta.
Međutim, kada je reč o porezu na dodatu vrednost (PDV), svaka šteta ne znači automatski i dodatni trošak za firme. Ministarstvo finansija Republike Srbije u objavljenom mišljenju u najnovijem Biltenu objašnjava kada i u kojoj meri se ovi gubici ne oporezuju.
Ministarstvo je potvrdilo primenu uredbe o količini rashoda (kalo, rastur, kvar i lom) na koji se ne plaća PDV. Ova uredba, koja je na snazi još od 2004. godine, jasno određuje prag do kojeg se gubitak robe ne smatra oporezivim prometom.
Zakon o PDV-u, uviše navrata dopunjavan i ažuriran, definiše da se prometom dobara uz naknadu smatra i svaki rashod koji premašuje dozvoljene normative propisane uredbom. Drugim rečima, sve što „nestane“ u poslovanju preko dozvoljenih granica tretira se kao da je prodato – i mora biti oporezovano.
Ali šta se dešava kada do gubitka robe dođe usled vanrednih okolnosti, poput krađe ili havarije? U konkretnom slučaju, jedan obveznik PDV-a prijavio je da je došlo do krađe elektroinstalacija – kablova i ormana – u objektu u kojem je čuvana duboko zamrznuta roba. Posledica je kvar rashladnih komora i propadanje velikih količina smrznutog povrća.
Ministarstvo finansija je pojasnilo da se u ovakvom slučaju, čak i kada do gubitka dođe usled vanrednih situacija, PDV i dalje ne obračunava ako količina rashoda ne prelazi granice propisane uredbom. Dakle, neupotrebljivost robe zbog oštećenja opreme ili krađe ne mora automatski značiti dodatni porez, pod uslovom da firma redovno vodi evidenciju i pravilno proceni iznose rashoda.
Uredba predviđa da se rashod utvrđuje odmah nakon što nastane, bilo redovnim ili vanrednim popisom robe – u skladištu, magacinu, prodavnici ili drugom objektu. Taj rashod se potom obračunava u okviru konkretnog poreskog perioda, uz primenu posebnog normativa – bilo onog koji propisuje država, bilo internog normativa samog preduzeća.
Takođe, ministarstvo se u objavljenom mišljenju poziva na Zakon o porezu na dodatu vrednost koji propisuje šta jeste, a šta nije predmet oporezivanja. Prema članu 3. Zakona, PDV se plaća na promet dobara i usluga koje obveznik izvrši uz naknadu, kao i na uvoz dobara. Promet dobara podrazumeva, najjednostavnije rečeno, prenos prava raspolaganja na stvarima – odnosno kada neko stiče mogućnost da koristi robu kao da je njen vlasnik.
Međutim, u članu 4. Zakona nalazi se jedna važna odredba koja uvodi dodatna pravila. Naime, i situacije kada roba ne bude prodata, već se „izvuče“ iz poslovanja – takođe se tretira kao da je došlo do prometa. Tu spadaju slučajevi kada se roba koristi za lične potrebe vlasnika, zaposlenih ili kada se jednostavno pokloni. U istoj kategoriji je i gubitak dobara iznad količina dozvoljenih uredbom – što znači da se i tada mora platiti PDV.
Upravo tu nastupa Uredba o količini rashoda na koji se ne plaća PDV, koju je donela Vlada Republike Srbije. Ova uredba definiše precizno šta je rashod i kada se on ne smatra oporezivim prometom. Rashodom se, prema članu 2. uredbe, smatraju svi gubici koji nastaju prilikom rukovanja robom – usled prirodnih uticaja, tokom tehnoloških procesa ili uobičajenih aktivnosti pri proizvodnji i prodaji.
Obveznik PDV-a ima obavezu da ove gubitke evidentira čim se dese – bilo redovnim, bilo vanrednim popisom u skladištu, magacinu, prodavnici ili sličnom objektu. Za to je zaduženo ovlašćeno lice ili posebna popisna komisija, a svaki popis mora biti potkrepljen zapisnikom i popisnom listom.
PDV se ne plaća na takve gubitke – ali samo do određene granice. Te granice određene su takozvanim normativom rashoda, koji je sastavni deo uredbe. Za robu koja nije posebno obuhvaćena normativom, pravila propisuje sam obveznik – sve dok poreski organi eventualno ne odluče drugačije.
U praksi ovo znači da, na primer, ako proizvođač jogurta izgubi deo robe zbog curenja iz ambalaže, to se neće oporezivati ako je u okviru propisanog procenta. Međutim, ako se utvrdi da je šteta veća od dozvoljene – tada PDV mora da se plati, iako roba nikada nije stigla do kupca.
Normativ rashoda, kako stoji u članu 4. uredbe, izražava se u procentima, i odnosi se na količinu robe koja je u datom poreskom periodu nabavljena, prerađena, proizvedena ili prodata.
biznis.kurir.rs/biznis.rs
