EVO ŠTA GRAĐANI MOGU DA PITAJU INSTITUCIJE! Evo šta je važno da znate pre nego se obratite nekom javnom organu
Spisak informacija od javnog značaja koje građani mogu tražiti od države je dugačak, ali neke su već javno dostupne na zvaničnim sajtovima institucija
Zakon o slobodnom pristupu informacijama od javnog značaja donet je 2004. godine, a njegova primena u Republici Srbiji počela
je 1. maja 2005. U međuvremenu je nekoliko puta menjan, a poslednje izmene i dopune u primeni su od 2022. godine.
Zakon je donet sa idejom da se obezbedi veća transparentnost informacija koje poseduju organi javne vlasti, odnosno da se
građanima učine pristupačnijim informacije koje zanimaju celokupnu javnost.
Zahvaljujući ovom zakonu, građani imaju mogućnost da dobiju informacije o tome kako državne ustanove donose odluke, kako rade i na šta troše javna sredstva. Zakon je pisan tako da bude razumljiv prosečnoj osobi, ali u praksi se mnogi i dalje pitaju šta tačno spada u „informaciju od javnog značaja” i ko sve ima obavezu da odgovori na takav zahtev.
Jedan od tih organa javne vlasti je i Republički fond za penzijsko i invalidsko osiguranje. Kao ustanova koja sprovodi obavezno socijalno osiguranje, Fond ima odgovornost da građanima omogući pristup traženim informacijama, bilo da je u pitanju rad samog Fonda ili pojedini podaci o zaposlenima. Naravno, postoje i granice. Kada je reč o ličnim podacima, Fond može ograničiti pristup ukoliko bi objavljivanjem tih informacija bila povređena nečija privatnost, ugled ili druga prava.
A šta uopšte znači „informacija od javnog značaja”? To je informacija kojom raspolaže organ javne vlasti, koja je nastala u radu ili u vezi sa radom organa javne vlasti, koja je sadržana u određenom dokumentu i koja se odnosi na sve ono o čemu javnost ima opravdan interes da zna. Ali hajde da analiziramo svaki deo ove definicije kako bi suština postala jasnija.
Da informacijom mora raspolagati organ javne vlasti znači da informacija mora biti dostupna organu vlasti u trenutku kada je zatražena i nije od presudne važnosti od kada se ona nalazi u posedu organa i na koji način je informacija pribavljena. To bi značilo da su i ranije data mišljenja ili tumačenja određenih propisa, informacije kojima organ raspolaže i koje mogu biti predmet zahteva.
Građani mogu tražiti infrmacije koje su nastale u radu ili u vezi sa radom organa javne vlasti i koje su sadržane u određenom
dokumentu. Ukoliko je informacija u papirnom, audio, video ili nekom drugom elektronskom zapisu, smatra se da organ ima opredmećenu informaciju i da je i ovaj uslov za dostavljanje traženih podataka ispunjen.
Ukoliko pak tražilac informacija zahteva izjašnjenje organa koje podrazumeva sprovođenje određene analize, formiranje
statistike ili davanje mišljenja koje još uvek nije dato u bilo kom od navedenih oblika, ne može se očekivati da će ustanova dati takvu informaciju jer ona nije opredmećena, a sam organ nije u obavezi da sačinjava novi dokument kako bi udovoljio zahtevu.
Najvažnije pitanje koje se postavlja pri svakom zahtevu je – da li je to nešto što interesuje širu javnost ili se radi o ličnom interesu? Na primer, ako neko traži potvrdu o stažu za penziju, nesporno je da to nije informacija od javnog značaja, već lični dokument. Ali ako neko pita koliko zaposlenih ima neka ustanova, kolike su plate rukovodilaca ili kako se troše budžetska sredstva, to jeste nešto što javnost ima pravo da zna.
Kako bi svaki zahtev za slobodan pristup informacijama dobio adekvatan odgovor, potrebno je dobro razmotriti svaki segment, pa i taj da li zahtev ispunjava osnovne formalne uslove da se po njemu postupi. Stoga nije loše znati da svaki zahtev mora sadržati naziv organa vlasti kome se upućuje, precizno opisanu informaciju koja se traži, da li se traži uvid u dokumentaciju, kopija ili oboje, kao i način na koji tražilac želi da dobije odgovor. Odgovor može biti upućen redovnom ili elektronskom poštom i na kraju, ali svakako ne manje bitno, mora se navesti ime, prezime i adresa prebivališta.
Ukoliko zahtev sadrži sve navedene elemente, smatra se da je uredan i da se po njemu može postupiti. Kada zahtev sadrži sve što je potrebno, sledeći korak je na strani institucija. Organ javne vlasti ima nekoliko mogućnosti. Ukoliko je tražena informacija dostupna organu, obaveza je da se u roku od 15 dana dostavi informacija. Ako se ispostavi da organ javne vlasti ne raspolaže informacijom, lice koje je zahtev podnelo o tome mora biti obavešteno, ali i upućeno kom organu da se obrati.
Takođe, u nemalom broju primera, kada traženi podaci nisu informacije od interesa za javnost, organ donosi obrazloženo rešenje kojim se zahtev odbija. Ponekad se desi da je informacija koja se traži već javno dostupna. Tada je organ dužan da tražioca uputi na pravi medij u kome se informacija može pronaći. Na primer, Republički fond PIO ima svoju internet stranicu na kojoj redovno objavljuje veliki broj podataka, naročito statistike. Ovi podaci su dostupni svima jer ne ugrožavaju ničiju privatnost i važno je da budu transparentni. Zato pre nego što se pošalje zahtev, nije loše prvo proveriti na sajtu ili drugim javnim izvorima, možda je ono
što vas zanima već dostupno.
Iz svega iznetog može se prepoznati neophodnost Zakona o slobodnom pristupu informacijama od javnog značaja i shvatiti ga kao dobar alat za pribavljanje informacija koje su važne celokupnoj javnosti. Ukoliko je zahtev pravilno sačinjen i zna se šta je moguće tražiti, taj proces može biti jednostavan i efikasan.
Kurir Biznis/Glas osiguranika/PIo fond
