Zbog nosećeg mesta koje u zelenoj tranziciji ima, litijum predstalja temu broj jedan u ekološkim krugovima. Projekat „Jadar“ tako nije važan samo za Srbiju, već oko toga postoje globalni interesi različitih industrija. Tema, zbog toga, nikako ne sme biti ispolitizovana i važno je takvim pitanjima pristupati bez ikakve pristrasnosti i ostrašćenosti. Oko toga se slažu i oponenti iskopavanje litijuma, ali i oni koji u njemu vide veliku razvojnu šansu za Srbiju.
Prof. dr Branislav Simonović, naučni savetnik za opštu i fizičku hemiju, mišljenja je da rudarenje kao proces donosi sa sobom određene rizike, te eksploatacija litijuma ništa nije izazovnija od kopanja bilo kog drugog minerala.
- Ovaj proces rudarenja i dobijanja litijuma nije ništa drugačiji od uobičajenih procesa eksploatacije bilo koje rude, čak mišljenja sam da je to mnogo manje agresivan proces, nego, recimo, dobijanje bakra ili aluminijuma. U procesu dobijanja litijuma koriste se sve standardne metode - objašnjava prof. dr Simonović i ističe da svi procesi imaju višestepenu kontrolu.
Zabrinutost javnosti oko upotrebe sumporne kiseline može se odbaciti kao neutemeljena, odnosno, njene osnove jesu neproverene informacije koje kruže internetom. Simonović tako navodi ceo tok procesa u kome je glavna stavka strogi nadzor nad njenom upotrebom u procesu prerade.
- Imate rastvaranje sumpornom kiselinom u zatvorenim posudama u strogo kontrolisanim uslovima, na relativno niskim temperaturama. Potom ide proces neutralizacije, proces taloženja, sušenja... Nijedan od tih procesa nije agresivan po svojoj prirodi. Nemate zapaljive materije, nemate eksplozivne materije, nemate visoke pritiske, nemate visoke temperatre, što sve mogu da budu sinonimi, odnosno, odlike nekog agresivnog procesa. Pritom, sve je to potpuno ispitano - poručuje Simonović.
On se osvrnuo na jako važno pitanje voda koje zaslužuje punu pažnju svih strana uključenih u projekat i istakao je da otpadne vode prolaze kroz čak šest faza prečišćavanja, a najznačajnija od tih faza jeste ona u kojoj se voda prečišćava kroz dva stepena reverzne osmoze.
- Reverznom osmozom se prečišćavaju vode iz okeana i mora u onim zemljama koje nemaju dovoljno vode za piće. Prema tome, te otpadne vode će biti prečišćene do nivoa destilovane vode. Priča o tome da će da se troše četiri Drine u procesu dobijanja jadarita su potpuno besmislene. Koji će projektant to da projektuje na mestu gde imate samo jednu Drinu, a ne četiri? - zapitao se Simonović i dodao da je nemoguće da će neko uložiti 2.5 milijarde evra u proces koji nije poznat, kako kritičari često neispravno osporavaju.
- Bio sam u nekoliko podzemnih rudnika i nigde se nije dogodilo da su se podzemnim rudarenjem zagadile površinske vode. Te vode koje mogu da se koriste kao vode za piće se nalaze na dubini od tridesetak do pedeset metara. Rudarenje će se vršiti na dubini od 350 do 650 metara. Između imate sloj koji je vodonepropustan - nepokolebljiv je prof. dr Simonović.
Konačno, zaključak po pitanju rizika u projektu „Jadar“ i lažnih informacija oko potencijalnog ugrožavanja voda sumira se u stavu profesora Simonovića da su priče koje kao tezu nameću zagađivanje voda potpuna besmislica.
BiznisKurir.rs