Bez dlake na jeziku, kroz šalu, a i vrlo ozbiljno, Tamara Milković, danas portparol JKP „Komunalije“, pretrese svoja sećanja, otkrivajući nam detalje iz svog života koji su doprineli tome da danas radi ono što je odabrala još kao devojka. Tamara kaže da nije lako stići do željenog cilja, ali je još teže nanovo ga ispunjavati; ipak, svaki novi ostvaren korak prema cilju davao je dodatnu snagu i volju za sledeći.
- Danas sam ostvarena i zadovoljna, porodično i poslovno, birala sam i dobila. Poslovno, nekako izgleda, bar kod mene, da je moj uspeh, po mojim merilima, srazmeran broju pokušaja da stignem do cilja - priča ona.
Tamara Milković je Mitrovčanima danas poznata kao osoba koja se angažuje za urednu Sremsku Mitrovicu i koja se bori protiv smeća „na svakom ćošku“. Do uspeha, koji je izgradila isključivo na rezultatima i fer i korektnim odnosima s ljudima i kolegama, došla je zahvaljujući posvećenosti poslu i odgovornom pristupu obavezama, a ni sama ne krije da je nepopravljiv radoholičar.
- Mogu da kažem da tek posle deset godina radim ono za šta sam se školovala. Ne bih ništa postigla da ne volim ono što radim. Volim da se šalim, da volim smeće i da je smeće moj život - kaže Tamara kroz osmeh, ali i ozbiljno.
Tamara je rođena Mitrovčanka, završila je Srednju medicinsku školu, a put je kasnije odveo u Novi Sad, gde je, sa prosekom preko 9, postala diplomirani ekolog za zaštitu životne sredine:
- Svi imamo neke okolnosti, probleme, trnovite puteve, pa šta je, tu je. Iz svake životne situacije trudiš se da izvučeš najbolje i sa osmehom ideš dalje. Sa 15 godina sam ostala u Sremskoj Mitrovici da živim sama sa bakom. Bile su to teške godine, ali nekako ne vidim taj deo svog života kao period koji je bio najteži. Moglo se desiti da danas ne živim u gradu koji je u mom srcu, za koji živim, ali eto, ovaj deo mog života doneo je dobru stvar – ostala sam tu. Nije bilo lako ali se pokazalo da, koliko god za devojčicu u to vreme nije jednostavno živeti u ovim okolnostima, mene je vadilo to što sam uvek bila jako društvena osoba. Tada sam imala drugare i drugarice pored sebe iz detinjstva, pa je bilo lakše.
Za sebe misli da je izuzetno specifična, ne dozvoljava da je slome teški periodi. Uvek nešto izvuče iz loših situacija. Da sam otišla u Hrvatsku, ko zna gde bih bila i šta bih radila.
- Ako prihvatiš odgovornost, okreneš se pronalaženju svoje suštine i postavljanju svojih ciljeva, velike su šanse da ćeš imati ispunjen život.
Kod nje je nekako išlo sve po redu: škola, ljubav, brak, deca, karijera. Da je bilo lako, nije! Za uspeh u svakom polju treba hrabrosti, ali rezultat je vidljiv.
- Dolazim na biro za zapošljavanje da se prijavim, međutim, nema šifre za moje zanimanje. Niko u Sremskoj Mitrovici do tada nije prijavio smer koji sam ja završila. Na fakultetu sam imala sedam hemija, diplomirala sam na analizi vode za piće. Tada kreće moja borba; šest godina sam tražila posao. Ne znam gde sve nisam bila. Predavala sam u školi, predavala engleski i to je bio najlepši period; deca sa sela su predivna, i dan danas se čujem sa tim kolektivom. Nakon nekog vremena, ostajem bez posla jer se magistar vraća. Bila sam u Laćarku, predavala biologiju, ali vidim da za mene nema mesta. Radila sam i u Drvnom kombinatu, zaštitu na radu. To nije bila moja struka, ali tu su se ljudi povređivali, ginuli i lomili se. Nisam htela da odgovaram, oprema nije bila adekvatna i napustila sam taj posao. Tokom studija sam odradila pripravnički na Zasavici. Jedno vreme sam bila i turistički vodič na brodu. Držala sam i školu engleskog jezika za starije...
Posle svih poslova koje je radila, konačno dolazi u firmu gde radi ono što voli, svesna da joj je život dao priliku i ne pušta je.
- Iskrsao je posao u JKP „Komunalije“. Dolazim na radno mesto gde treba da radim u oblasti PR-a. Radila sam sve od početka – štampanje računa, rad sa korisnicima, žalbe, tužbe. Radila sam sve. Trebao mi je posao, morala sam da učim i radim. Na sreću, ubrzo sam primljena zastalno. Tek posle deset godina radim ono za šta sam se školovala. Ne bih ništa postigla da ne volim ono što radim. Imala sam sreće da od tada nisam nailazila na prepreke u smislu da mi je neko zatvorio vrata.
Projekat „Case for zero waste“ je Tamarin prvi projekat. Počela ga je u ekološkom udruženju, a završava ga tokom posla na kome sada radi, u JKP „Komunalije“.
- Od ideje do realizacije je težak put. Sa reciklažnim dvorištem išli smo na mnogo konkursa, uz pomoć NALED-a došli smo na ideju da pošaljemo dopis svim velikim kompanijama u Mitrovici. Oni su uložili i uspeli smo da završimo bez konkursa. Građani Sremske Mitrovice su privilegovani jer imaju deponiju; odvozimo smeće kod 100% domaćinstava, dolazimo do svake kuće. U ruralnim sredinama trebalo je sedam godina da građani to shvate. Animalni otpad je velika boljka; kontejnera ima u Laćarku i Čalmi. Svi možemo da se trudimo, ali dok ne počne kažnjavanje, dok građani jedni druge ne počnu da opominju, male su šanse da se ekološki osvestimo. Svi se žale i viču, a niko ne želi da prijavi problem. Svest drugih zemalja je u kažnjavanju. Oni čak imaju službe DNK analize. Daleko smo od toga, ali smo dosta odmakli – nije zanemarljivo. Sremska Mitrovica godišnje izdvoji 20.000 tona otpada.
Biti na ovom poslu koji se tiče ekologije i stvarati bolju svest, ne samo građana već i svoju, svakodnevno usavršavanje i želja da živimo u lepšem i zdravijem okruženju je izuzetna privilegija, ali privilegija koja zahteva izuzetnu odgovornost i posvećenost.
- Uveli smo, primera radi, to da ukoliko u plavoj kanti nije nešto što treba, mi ne nosimo kantu. Jednostavno, mora tako. I vidi se razlika, odvaja se. Pritisak je nekada žestok, padnem psihički na kratko, ali sada su to stvarno retke i kratke nedoumice.
Uvek mi je važno i borim se da ne ulazim emotivno, što je stvarno teško, u pitanja poput: „šta će biti ako…“. Trudim se da logički razmišljam, sučeljavajući argumente za i protiv. Znam da kada postignem da sve svedem na logiku, onda je jednostavno razmišljati o ozbiljnim društvenim pitanjima.