Ljude koje ujede zmija otrovnica može spasiti samo protivotrov, koji se takođe pravi od otrova ovog gmizavca. To je rizičan posao, proizvodnja je komplikovana i dugotrajna, količine nedovoljne, pa su ovakvi proizvodi izuzetno skupi.
Zato pojedine azijske države subvencionišu lokalne proizvođače, a neka sela u Indiji i Kini specijalizovala su se za vađenje zmijskog otrova. Ipak, Kinezi su deset puta profitabilniji jer su sa profesionalnog hvatanja zmija otrovnica prešli na njihov uzgoj.
Koga zmija ujede i guštera se plaši, kaže narodna izreka. U moderno doba, postraumatski sindrom može izazvati i račun za lečenje protivotrovom, naročito u nekim zemljama u kojima dostiže cenu skromnijeg stana. To je, na primer, slučaj u Sjedinjenim Američkim Državama, koje su ovog leta bile domaćin svetskog kongresa proizvođača zmijskog protivotrova.
Širom sveta postoji više od 3.000 vrsta zmija, od kojih je oko 600 otrovno, a 200 njih može svojim otrovom da ubije čoveka. Prema podacima Svetske zdravstvene organizacije, zmije otrovnice svake godine ujedu približno 5,8 miliona ljudi, od kojih umre između 80.000 i 140.000, a tri puta više njih ostanu trajni invalidi, najčešće zbog amputacije udova.
U poređenju sa nekim drugim delovima sveta, ujedi zmija otrovnica u SAD su relativno retki, ali zato pacijent može da doživi srčani udar kada mu se isporuči račun koji dostiže i 200.000 dolara za lečenje protivotrovom. Većina ove sume je pokrivena zdravstvenim osiguranjem ako ga pacijent ima, ali oni koji nisu te sreće mogu se naći na ivici bankrota.
"Muža" zmija
Problem sa zmijskim protivotrovom je u maloj proizvodnji, koja je daleko ispod potreba zdravstvenog tržišta. Da bi napravili protivotrov, proizvođačima je potreban sam zmijski otrov. Vađenje i prerada zmijskog otrova je dug i komplikovan proces, a teškoća je i u tome što ne postoji jedinstvena terapija, jer se otrovi zmija razlikuju. Neki sadrže neurotoksine koji mogu da paralizuju čoveka i izazovu gušenje, dok drugi uzrokuju ugruške u krvi ili krvarenje.
Firma Agritoxins je jedna od svega nekoliko kompanija u SAD koje proizvode zmijski protivotrov. Specijalizovana je za otrov koralnih zmija, koje nije lako uhvatiti jer žive pod zemljom. Kada njeni zaposleni uhvate zmiju na terenu, stavljaju je u posebnu epruvetu za te namene. Zatim je u laboratoriji pažljivo vade i pritiskaju njene očnjake na nepropusnu tkaninu koja se nalazi preko vrha epruvete. Ceo proces daje svega nekoliko kapi tečnog otrova.
Dobijena tečnost se zatim prečišćava, suši i zamrzava u prah. Protivotrov se skladišti na minus 20 stepeni Celzijusa, i to mora jako brzo da se uradi, da ne bi izgubio na jačini. Manje zmije mogu dati tri do četiri miligrama u "jednom zalogaju", a najveće od 700 do 800 miligrama, ali one su vrlo retke. Zato je za proizvodnju jednog grama praha potrebno u proseku "pomusti" 125 zmija.
Naknada za strah
Upravo zbog ovakvog procesa dobijanja protivotrova, proizvođači najviše naplaćuju za svoj trud i rizik koji preuzimaju. Agritoxins svoje protivotrove prodaje po ceni koja se kreće od 300 do 6.000 dolara po gramu, u zavisnosti od toga iz koje zmije je otrov prikupljen. U principu, što je zmiju teže pronaći, uhvatiti, održati u životu i što je manji njen "prinos" u pravljenju protivotrova, to je proizvod na tržištu skuplji.
Mada zmijski protivotrov nazivaju tečnim zlatom zbog potražnje za njim i cena po kojima se prodaje, proizvođač sa Floride tvrdi da to nije posao od koga ćete se obogatiti. Jedini način da dođete do veće zarade je ako uspete da sklopite ugovor sa nekom od velikih farmaceutskih kompanija, kojima ćete prodavati veće količine u kontinuitetu.
Ali, takvih nema mnogo. Konkretno, na američkom tržištu Pfizer je jedini proizvođač protivotrova za ujede koralnih zmija, dok za ujede zvečarki postoje dva proizvoda: Anavip i CroFab. Ovaj drugi proizvodi kompanija BTG International, koja je u vlasništvu SERB Pharmaceuticals, multinacionalke sa sedištem u Parizu.
Ona ekstrahovani otrov zvečarki šalje u Britaniju na prečišćavanje, a odatle u Australiju gde se ubrizgava ovcama. Te ovce razvijaju antitela za neutralizaciju zmijskog otrova, koja sa vade posle 18 meseci i ponovo šalju u Britaniju na dodatno prečišćavanje, pre nego što se dobije finalni proizvod koji na američkom tržištu košta oko 3.800 dolara po bočici.
Zbog ovolike skupoće, zmijski protivotrov je gotovo nedostupan malim zdravstvenim ustanovama u SAD, ali nestašica je daleko izraženija u nekim drugim delovima sveta, gde su ujedi zmija otrovnica mnogo masovniji, poput Azije i Afrike.
U Aziji lečenje 30 puta jeftinije nego u Africi
U Africi, oko 95% ugriza otrovnih zmija dešava se u ruralnim oblastima, a manje od 5% žrtava dobije protivotrov, dok ostali traže pomoć od lokalnih iscelitelja. U podsaharskoj Africi zmije otrovnice ujedu i do pola miliona ljudi godišnje, a stopa smrtnosti je pet puta veća nego što pogine ljudi u automobilskim nesrećama u SAD. Na celom afričkom kontinentu postoji samo jedan proizvođač zmijskog protivotrova za podsaharsku Afriku, i to u Južnoj Africi, dok su ostali proizvodi neodgovarajući, ili preskupi ako ih prave strane kompanije.
Izuzetak je indijska firma Premium Serums, koja osim za Indiju, odnedavno proizvodi zmijske protivotrove i za Šri Lanku, Severnu Afriku i podsaharsku Afriku. Preduzeće pravi milion i po bočica godišnje, a cena jedne iznosi svega osam dolara.
Pojedine države u jugoistočnoj Aziji pokušavaju da reše nestašice efikasnih protivotrova za ujede zmija tako što subvencionišu lokalne proizvođače, ali su rezultati različiti. Primera radi, Indonezija, Malezija i Vijetnam imaju dovoljno ovih lekova, Tajland proizvodi toliko da ih čak i izvozi, ali je nedostatak izražen na Filipinima, u Mijanmaru i posebno u Laosu. Lekovi se distribuiraju zdravstvenim ustanovama kroz centralizovanu nabavku, što dugo traje, pa se dešava da nekima u međuvremenu istekne rok trajanja.
Zahvaljujući izdašnim državnim subvencijama, u pomenutim zemljama celokupno lečenje od ujeda zmija košta do 800 dolara po pacijentu, što je čak 30 puta jeftinije nego u podsaharskoj Africi, a svi troškovi su pokriveni za stanovnike koji imaju zdravstveno osiguranje.
Selo u Kini profitabilnije od indijskih "kolega"
Indija je, nažalost, svetski rekorder po broju ujeda zmija otrovnica, od čega umre oko 58.000 ljudi godišnje. Sedam lokalnih kompanija proizvodi osam miliona bočica zmijskog protivotrova godišnje, ali je problem u tome što u Indiji ima više od 300 vrsta zmija, od kojih je preko 60 otrovnih, pa je teško napraviti lek koji bi bio podjednako efikasan za veći broj različitih otrova.
Narod Irula, koji broji oko 200.000 ljudi i predstavlja jednu od najstarijih starosedelačkih zajednica u Indiji, specijalizovao se za hvatanje zmija otrovnica. Članovi plemena prenose svoj zanat s kolena na koleno i osnovali su preduzeće koje je najveći proizvođač kvalitetnog zmijskog otrova u Indiji, sa zaradom od oko 300.000 dolara godišnje.
Njihove "kolege" u Kini, iz sela Zisikiao koje je takođe "specijalizovano" za vađenje zmijskog otrova su deset puta profitabilnije. Razlog je u tome što su Kinezi sa hvatanja zmija prešli na uzgoj, i to onih čiji je otrov najtraženiji na domaćem farmaceutskom tržištu.
Škorpije još unosnije
Iako američki proizvođači zmijskog protivotrova tvrde da taj posao ne donosi bogatstvo, neki konsultanti preporučuju mladim preduzetnicima da se, umesto Volstrita ili tehnoloških aplikacija, opredele upravo za tu delatnost.
Pojedinci iznose računice da je od zmija još isplativije "musti" škorpije, jer njihov otrov, zavisno od kvaliteta ekstrakcije, može dostići cenu od 8.000 do 12.000 dolara po gramu. Ako želite da zaradite 100.000 dolara godišnje, pod pretpostavkom da možete prodati otrov škorpije po prosečnoj ceni od 10.000 dolara po gramu, potrebno je da proizvedete 10.000 miligrama otrova za godinu dana. Da biste to ostvarili, potrebno je da nahvatate oko 417 škorpija. Pa, srećno sa ovom poslovnom idejom, poručuje se u tekstu Forbes Srbija.
biznis.kurir.rs/B&F