Iluzije i stvarnost Rusije kao „četvrte ekonomije sveta“

Onima koji žive u Rusiji nudi se sa ponosom mesto u nerealnom virtuelnom rangiranje „BDP-a po paritetu kupovne moći“, a ne razmišljanje o tome koliko su njihove plate zapravo konkurentne sa platama u odnosu na druge zemlje.

Dok Putin verbalno „prestiže“ Nemačku i Japan, njegovi podanici mogu samo da sanjaju I u snovima sustignu prihode čak I najsiromašnijih zemalja EU i zemalja u razvoju jugoistočne Azije.

Govoreći na Međunarodnom ekonomskom forumu u Sankt Peterburgu, Vladimir Putin je rekao da se očekuje da će do 2030. godine minimalna zarada dostići nivo od najmanje 35 hiljada rubalja(365.5 evra).

Trenutno, od 1. januara 2024, minimalna zarada u Rusiji iznosi 19.242 rubalja (200.94 evra). Osim toga, prema Putinovim rečima, od 2025. će dostići minimalnu zaradu 48% srednje plate u privredi i nastaviće se rastom. Srednja plata je pokazatelj zarade koju prima isti broj radnika (50% prima iznad ovog nivoa, 50% ispod) u Ruskoj Federaciji je 2023. godine bilo 40 120 rubalja(418.97evra).

Prosečne zarade (podaci o zaradama svih kategorija radnika, od najmanje plaćenog osoblja do menadžmenta sa visokim platama, odnosno prosek zarade je ovde pristrasan pokazatelj, jer je veštački preuveličan zbog velikih plata i bonusa menadžera i najvišim primanjima) u Ruskoj Federaciji na kraju 2023.godine, iznosio je 73.709 rubalja (769.74 evra), plus su veoma različite u raznim regionima. Na primer - Moskva - više od 136 hiljada rubalja (1420 evra), a već u centralnom Necrnozemskom regionu - nešto više od 40 hiljada rubalja (417.72 evra).

Putin se već drugu godinu uporno poziva na izveštaje Svetske banke za 2022. godinu prema BDP-u po paritetu kupovne moći (bruto domaći proizvod po paritetu kupovne moći), u kojoj se Rusija plasirala na 5. mesto. Štaviše, on tvrdi da je u ovom trenutku Rusija ušla u „četvorku ekonomija po paritetu kupovne moći’’.

Međutim, ovo je samo jedna procena indikatora koja malo govori o stvarnoj snazi privrede bez uzimanja u obzir drugih faktora i konteksta. Kremlj nikada ne pokušava da se koristi drugim podacima i indikatorima u drugim rejtinzima (na primer: redovni BDP, PKP po glavi stanovnika, indeks humanog razvoja, indeks društvenog napretka, itd.), samo iz jedno jedinog razloga, jer tamo je mesto Rusije daleko skromnije.

Shodno tome, ekonomisti su više puta doveli u pitanje Putinovu viziju „četvrte i pete svetske ekonomije“. Konkretno, ekonomista Vjačeslav Širjajev je rekao da Kremlj jednostavno manipuliše statistikom. U stvarnosti, ruska ekonomija je otprilike 60. u svetu, a što se tiče BDP-a po glavi stanovnika, čak i zemlje kao što su Panama, Barbados i Kostarika imaju veći BDP od one u Rusiji.

Štaviše, ruski mediji pokušavaju lukavo zaobilaziti jednostavnije i indikativnije pokazatelje, odnosno nivo prihoda svakog radnika u „četvrtoj ekonomiji sveta’’, iz razloga ako se čak uzme u obzir „paritet kupovne moći“ (tj. navodno izrazito niže cene u Ruskoj Federaciji za većinu dobara i usluga), opet ne izgleda sve ovo baš ubedljivo.

Ukoliko govorimo konkretno, u rangiranju nivoa minimalnih zarada, početkom 2024. godine Rusija je bila na 92. mestu u svetu (posle Konga – 91. i ispred Mongolije i Alžira). Minimalne zarade u onim zemljama koje je prema Putinovim rečima, Ruska Federacija u poslednje vreme ekonomski nadmašila (Japan je 5. po BDP-u po PKP, Nemačka je 6.) veće su čak 7,1 puta Japan i 11,4 puta Nemačka.

Bez detaljnog poređenja cena roba i usluga, očigledno je da je razlika u cenama između ovih zemalja i Rusije znatno manja od 7-10 puta. Oni koji primaju minimalnu platu u Rusiji objektivno mogu sebi priuštiti da kupuju mnogo manje od istog prosečnog radnika u mnogim drugim zemljama. Čak i dostigavši minimalnu platu od 343 evra, koju je Putin obećao do 2030. (pod uslovom da se kurs rublje ne promeni), ona će moći da se izjednači sa trenutnim nivoom u Bugarskoj (jednoj od najsiromašnijih zemalja EU), ali će ostati skoro na primer Estonije 654.26 evra.

Slična situacija se dešava ukoliko uporedimo prosečne plate sa drugim siromašnijim zemljama. Rusija sa 732 evra mesečno je na 54. mestu u Svetu, iza Bosne i Hercegovine koja ima u proseku 764 evra i ispred je Malezije sa 622 evra u proseku. Prosečna plata u Rusiji je 5-6 puta niža nego u Japanu i Nemačkoj. Istovremeno, u zaista već ekonomski razvijenim i bogatim zemljama stanovništvo troši manji deo svojih prihoda na hranu. U pet zemalja sveta takvi troškovi čine manje od desetine svih troškova. Među liderima na rang listi su SAD sa 6,7% i Singapur 8,4%, Velika Britanija 8,7% , Irska 9,2% i Švajcarska 9,9%.

Rusija je na 69. mestu liste što se tiče troškova za hranu koji čine skoro trećinu svih troškova građana odnosno 29%, a realan procenat može biti i veći. U novčanom smislu, troškovi za proizvode iz okruženja i evropskih zemalja u Nemačkoj iznose 223 evra mesečno, a u Rusiji – 136 evra mesečno, to jest 1,6 puta manje uz ne zaboravimo 6 puta manju platu).

Ono što možemo zaključiti jeste da Putinova bukvalna bahatost o priči oko moći ruske ekonomije ne prolazi ni kroz osnovnu proveru činjenica(fact checking. Rusija je veoma siromašna zemlja, bliska zemljama trećeg sveta ne samo po nivou prihoda i strukturi ekonomskog stanovništva, nego je zaista „ekonomska supersila“ po mišljenju Putina.

Kao u vreme SSSR-a, zvanični planovi, statistika, propaganda i životi običnih građana bili su van poklapanja sa stvarnošću, dok je istovremeno stanovništvo koje nije imalo priliku da vidi kako živi ostatak sveta, bilo uvereno kroz propagandu kako oni žive prosperitetnije od ljudi u zemljama propadajućeg kapitalizma.

Sva Putinova obećanja u vezi sa rastom minimalne zarade I prosečnih plata u Rusiji, verovatno neće biti dostižni i mogu se vrlo brzo resetovati na nulu, upravo svakodnevnom inflacijom, devalvacijom rublje i tako dalje.

Ovakve krizne pojave ne može sprečiti rusko rukovodstvo, jer jednostavno nisu u stanju da tako nešto urade.

Brojke kojima se Putin razbacivao govoreći na Peterburškom ekonomskom forumu, samo ukazuju na to da se ruska ekonomija veštački pokušava restartovati i da će njene „lokomotive“ biti direktne budžetske injekcije i rast proizvodnje u vojno-industrijskom kompleksu. Međutim, BDP se ne može na ‘’ hleb namazati’’ I pojesti.

Svakako zaključak na kraju jeste da povećanje proizvodnje tenkova i projektila nije u stanju da obezbedi stabilan ekonomski rast građanima Rusije, koji bi bio osnova za rast plata i opšteg životnog standarda u Rusiji.

Kurir.rs/CZSA