Sredinom prošlog veka, većina seoskih domaćinstava imala je omanje stado ovaca, ukupno više od tri miliona. Danas ih je nešto više od 1,7 miliona, ali to je uzlazni trend posle loših decenija. Problem je što se ovce gaje zbog mesa, jer je to put do brze zarade. Od vune nema vajde, kažu stočari, a to je i ekonomski i ekološki problem. Bacanje vune je naša loša svakodnevnica.
U selu Kozelj, Milodrag Petrović, mašinski inženjer koji je po odlasku u penziju na očevini zapatio stado od 50 ovaca i duplo jaganjaca, kaže da vunu baca.
- Niko neće da otkupi, i ranije je bila toliko jeftina da se ne isplati transport do otkupnog mesta. Pre neku godinu odvezao sam do Uba, gde su je uzimali u zamenu za nešto stočne soli, kad se uzme u obzir i gorivo do tamo, to je neisplativo. Ove godine sam je spakovao u džakove, žao mi je da opet bacim, više od 120 kilograma vune - kaže Petrović.
Bez obzira na okolnosti, ovce se moraju šišati, jer bi sa toplim runom, teškim dva do tri kilograma, teško preživele visoke letnje temperature. Stočari koji sami nisu vični šišanju, za ovčijeg frizera treba da izdvoje 350 dinara po ovci, dok će za kilogram vune, u najboljem slučaju, dobiti 30 dinara.
Zanatlijskih radnji koje su češljale ili drndale vunu za ručne radove, gotovo da nema, jer nema ni tražnje njihovih usluga. U selima su tkalje retkost, a i pletilja je sve manje.
Drndanje vune i druge veštine
Iz više razloga, vunu nije jednostavno ni baciti. Ona jeste laka, ali je otporna, teško gori, pa ipak, stočari je pale, zakopavaju, bacaju na javne i divlje deponije. Da bi se nit vune u prirodi razgradila, potrebno je da prođe najmanje 50 godina.
Da li nadležni za stočarstvo, ekologiju i ekonomiju imaju plan za problem koji traje i raste?
- Svi proizvođači su saglasni – da bi opstala proizvodnja vune u Srbiji, neophodna je pomoć države koja bi subvencionisala otkup vune. Potrebno je da se napravi strategija", kažu u Privrednoj komori Srbije.
Dok se čeka već zakasnela strategija, podsetimo da je srpska vuna svetu poznata.
Sve do 90-ih godina i sankcija, naša vunarska industrija izvozila je 95 odsto proizvodnje. Zbog te izvozne zavisnosti, moćne firme su brzo propale.
Veliki iskorak u promociji rukotvorina od vune napravila je 60-tih godina Dobrila Smiljanić, osnivanjem prve ženske zadruge u Sirogojnu, okupivši više od dve hiljade žena koje su godišnje u svet slale 50.000 ručno rađenih džempera i drugog pletiva.
Da očuva tradiciju, od 2005. godine nastoji "Etno mreža", koja okuplja zanatska udruženja i otkupljuje vunu za ručne radove. Deo tih rukotvorina su i protokolarni pokloni naše države predstavnicima drugih zemalja.
Vapaj za subvencijama
Od više stotina nekad, danas se na prste jedne ruke mogu nabrojati predionice vune, a postoje samo u Zlatiborskom kraju, Pirotu i Dimitrovgradu. Najveća, "Kosteks DOO" ima posebnu misiju, jer proizvodi predivo za pirotske ćilime, domaće proizvođače tepiha, ali i vunicu za pletenje, vunene jorgane i jastuke.
Vlasnik "Kosteksa" Dragoslav Kostić kaže da kao tekstilni inženjer sa iskustvom dužim od pola veka zna da za održivost vunarske industrije postoji samo jedno rešenje.
- Treba gledati šta rade uspešne zemlje. Vuna je resurs koji nema cenu i svuda ozbiljne države daju subvencije onima koji otkupljuju vunu. To je uvela i Slovenija, i Crna Gora je na tom putu - kaže Dragoslav Kostić.
On ističe da drugog rešenja nema i naglašava da, i kad bi duplirao kapacitete, imao bi kome da izveze proizvode od vune. Naša vuna je najcenjenija za tepihe, pa se najviše izvozi u Indiju i Tursku.
Dobra i loša statistika
Najbolju cenu vuna je kod nas imala u periodu od 2015. do 2018.godine, kada je dostizala evro po kilogramu. Sasvim zadovoljni zaradom, otkupljivači su je sortirali i izvozili za 1,20 evra. Međutim, i tada je bacano na stotine tona vune, jer za otkup nije bilo dovoljno kapaciteta.
Najgori do sada je bilans iz prošle godine. Poznavaoci procenjuju da je bačeno čak 2.000 tona vune, prema podacima Privredne komore Srbije.
Upravo toliko je otkupljeno, što se i matematički uklapa, jer se šišanjem 1,7 miliona naših ovaca dobija 4.000 tona vune.
Na to da se 50 odsto vune bacilo, upućuje i podatak da je zbog situacije na tržištu, najveći domaći otkupljivač, iako mu je kapacitet hiljadu, otkupio svega 400 tona vune.
I pre ove situacije, u zapadnim zemljama, ali i komšijskim, vuna je počela da se koristi kao izolacioni materijal u građevini, pelet i organsko đubrivo u povrtarstvu.
Kod nas se u tom pravcu ništa ne preduzima, ili je "pod velom tajne"?
Startna pozicija da se iskoriste blagodeti vune, što se samog resursa tiče, sasvim nam je solidna. Prema podacima "Evrostata", po broju ovaca u odnosu na broj stanovnika, među evropskim zemljama smo na 11. mestu, u rangu Nemačke i Švajcarske.
A prema našem popisu, u 15-ak opština više je ovaca nego stanovnika, u Kosjeriću čak duplo više. U Ljigu statistički gledano, svako ima svoju ovcu.
BiznisKurir/RT Balkan