Kažu da fotografija govori više od reči, da je svojevrsno svedočenje o trenucima, uglavnom onih lepih i dragih. Bez fotografije, vremenom bismo zaboravili na mnoge trenutke, a iako se onih bitnih sećamo, uvek nam znači kada je vidimo ovekovečenu.
Međutim, iako fotografi većinom fotografišu lepe stvari, Kristina Popović želi da bude sa ljudima u najtežim trenucima i da im pomogne da zabeleže poslednje uspomene. Njen posao je zaista neobičan - fotografiše sahrane.
- Kada umre neko poznat, svi na sve strane u medijima, na društvenim mrežama pokušavaju da pronađu fotografije sa sahrane, ko je tamo bio, šta se dešavalo. Pa zašto onda osuđuju kada fotografišem sahranu nekog ljudima zaista važnog i bliskog? - upitala je ona.
"Poslednji kadar je kraj, ta osoba više nije sa nama"
Uprkos tome što ne poznaje ljude čije sahrane ovekovečuje, nije joj lako ni posle toliko godina kada treba da ode na takav događaj. Kako je ranije ispričala, jedna od najtužnijih momenata na sahranama joj je kada se ljudi opraštaju od pokojnika.
- Druga najtužnija stvar je kada ubace sanduk u raku i onih prvih pet–šest lopata zemlje kada padnu, taj odjek koji prave. Onda se to zatrpava, ja sve vreme slikam, od prvog do poslednjeg kadra. Taj poslednji kadar je kraj, ta osoba više nije sa nama. Moja slika je poslednji trag te osobe da je bila među nama - objašnjava Kristina.
Kako je ranije rekla, na tu vrstu fotografije gleda kao umetnost. To objašnjava time da "nije lako uhvatiti trenutke i napraviti priču koja ožalošćenima ostaje za ceo život".
"Moj posao je kao sveštenikov"
Često joj treba i nekoliko dana da potpuno "ozdravi". Nekada joj se desi da misli o nekoj sahrani, ali se i desi da tri dana plače.
- Volim da u materijal stavim i muziku, jer muzika je ta koja nas dočekuje, prati kroz život i ispraća i mnogo je "lepo" kada na sahrani imamo muziku da upriliči čitav taj događaj. I porodice često traže pesmu koju je pokojnik voleo ili koju je porodica volela. I dok radim, ja slušam tu muziku koju treba da ubacim i bude mi jako teško, mnogo plačem. Dok ne predam fotografije, ja posao držim u sebi, a nekada su mi potrebna i dva do tri dana da sve to sredim - ispričala je ona ranije, te svoj posao uporedila sa poslom sveštenika.
- Danas mogu da slikam i svadbu, i sahranu, i krštenje. Isto kao i sveštenik. On i venčava, i krsti, i ide u kuće da iseče kolač za slavu i čita opelo - kaže Kristina.
Fotografija u genima
Fotografija je Kristini u genima, a svoj zanat je dobila u amanet jer se istorija fotografije u njenoj porodici "vuče" gotovo 150 godina, od kada je njen deda Cane započeo porodični biznis koji je nastavio da se prenosi sa kolena na koleno, dok fotoaparat preko njenog oca Nikole i majke Lole nije došao i u njene ruke.
Iako se ova porodica bavila fotografisanjem različitih dešavanja i proslava, pored ovekovečavanja nekih najradosnijih momenata u životima ljudi, kao što su krštenja i venčanja, "lična karta" Kristine i njene porodice jeste bilo i fotografisanje trenutaka najveće ljudske boli i tuge na poslednjim ispraćajima i pomenima ljudi.
Od slučajne ponude do životnog posla
Slučajan susret i poslovna ponuda u cvećari gde je fotografisala bukete i vence profilisao je njen umetnički izražaj.
- Jedan dan dok sam fotografisala u cvećari došao je čovek i pitao me čime se bavim. Ja sam rekla da studiram i da se bavim fotografijom. Pita on mene: “'Ćeš da slikaš sahranu?“ Nešto me je preseklo. Rekla sam, ipak, da hoću. I možda ne bih pristala, ali ja sam celog života gledala slike raznih dešavanja, a dešavale su se i sahrane i meni to nije bilo strano. A neverovatno je da su me uvek privlačile te slike kad sam bila dete. Uvek me je to interesovalo, tačno sam znala da tu nečega ima, da ću jednom otići u tom pravcu - priča žena nesvakidašnjeg zanimanja.
To svoje prvo prisustvo sa fotoaparatom na nečijem ispraćaju u večni počinak pamtiće dugo jer joj nije bilo svejedno da prvi put uslika nečije telo bez duše.
- Dogovorili smo cenu i na dan sahrane su oni došli po mene. Tamo u sobi leži mrtav čovek nekoliko dana, već modar, zelen. Ja razmišljam šta da radim, već mi je zlo. Bila mi je frka, nisam bila baš mala, imala sam 19 godina, ali nije mi bilo svejedno jer je bio prvi put. Onda sam razmislila i rekla sebi: "Ma šta me briga, čovek mi je dobru ponudu dao". Ja oko na vizir i slikam. On mi kaže: "Ne žali, slikaj sve". Svačega je tu bilo, njihovi običaji, svako ljubi pokojnika, smeštaju ga na traktorsku prikolicu i nose na groblje. Ja sam sve islikala, 11 filmova sam istrošila - prisetila se Kristina svog prvog angažmana.
(Kurir.rs/Blic)