Priča počinje 2008. kad je otišao iz Majura kraj Šapca da pere sudove u u kuhinjici na 2.300 metara nadmorske visine
Miro iz Majura je počeo kao perač sudova bez znanja nemačkog i iskustva, a sad zaluđuje bogate Švajcarce ovim srpskim specijalitetom....
Priča počinje 2008. kad je Miro otišao iz Majura kraj Šapca da pere sudove u u kuhinjici na 2.300 metara nadmorske visine. Tada je počelo njegovo lutanje, traženje, učenje. Na tom putu bilo je teško, ali i lepo. Danas mu je najlepše. A lepo je i svima koji probaju ono što on skuva.
Kuvar Miro Docić radi u kuhinji jednog hotela u Lucernu, uŠvajcarskoj. U kulinarstvo je ušao slučajno, učio i eksperimentisao, a danas i preko društvenih mreža nesebično deli svoje gastronomske delicije – njima oduševljava Švajcarce, osvaja devojke i usrećuje svog crnog mačora.
Mirova priča je i filmska i romantična, rečju – inspirativna.
Rođen je u Sloveniji, veći deo detinjstva i mladosti proveo je u Majuru kod Šapca, a njegovo gastronomsko putovanje počelo je kad mu je bilo 19 godina i kad se sasvim slučajno našao u kuhinji jednog restorana u austrijskim Alpima. Tada je trbuhom za kruhom krenuo iz Srbije na Zapad.
Jureći dobre kuhinje stigao je i na sever Evrope, učio je od vrhunskih šefova kuhinja koji su vodili restorane s Mišlen zvezdicama, a na njemu je bilo samo da upija znanje i da kuva. Sada radi u hotelu „Seehotel Sternen“ sa četiri zvezdice u Lucernu.
Osim u kuhinji, Miro je aktivan i na Tviteru. A otkud on u toj zelenoj zemlji blagostanja, kako je tamo stigao, kako je tekao njegov kulinarski put.
Miro je prepričao svoje zanimljivo putovanje od Šapca do Švajcarske.
Stric mu je 2008. našao posao na 2.300 metara nadmorske visine – zaposlio se kao perač sudova u jednoj kuhinjici na Alpima, bio je bez ikakvog iskustva i znanja nemačkog.
„Bilo mi je užasno teško s obzirom na to da sam prvi put otišao od kuće, bio sam klinac, 19 godina. Zbog mnogo posekotina i opekotina dok sam ribao šerpe i podove, sve u meni govorilo je samo jedno – nikad više u kuhinju!“, seća se kuvar svojih prvih kuhinjskih dana.
Ali nekako je izgurao i vratio se u Šabac. Mrzeo je kuhinju, ali nešto se moralo raditi, pa se uskoro oprobao u Beogradu kao pomoćni radnik u jednom restoranu. Ali od te plate se nije moglo živeti. Tada je naučio prve i osnovne kuvarske korake, a nakon godinu dana opet mu je bilo dosta – rešio je da se vrati u Majur.
Napravio je godinu dana pauze od kuvanja, a 2014. otišao sa sestrom u Lajpcig. Opet je bio pomoćni radnik i perač sudova. Pakleno težak posao ga je oterao skoro u depresiju… Daje otkaz i odlazi u London, ali i tamo se kratko zadržao…
Za vreme svog evropskog lutanja čitao je knjige i učio da kuva. Zavoleo je sreću koju kod ljudi izaziva hrana i shvatio da je univerzalni jezik – dobra klopa. Tada je čvrsto rešio da će biti kuvar.
Iz Engleske opet odlazi u Austriju. Tamo mu je jedan ozbiljan kuvar otkrio razliku između prosečne i baš dobre hrane. Preko noći video je razliku i kod gostiju – dva meseca upijao je sve što može. Potom je otišao u Norvešku, gde su mu i stil života i hrana bili isti – bez ukusa.
E onda se konačno dogodio – posao u Švajcarskoj, kod šefa kuhinje za kog će se ispostaviti da je radio sa Markom Vajtom i Gordonom Remzijem, što mu je otvorilo nove vidike. Ispostaviće se da kod Mira ni to nije konačno. Tako je Miro ispekao kuvarski zanat – svuda pomalo, a kaže da još uvek uči.
Na kraju se obreo u Lucernu, u hotelu sa četiri zvezdice i sa svojim crnim mačkom upustio se u nov izazov.
„Kuvanje mi je u genima, gosti kod mojih roditelja pre će čuti ‘da li si za ručak’ nego ‘da li si za kafu?’. Isto je tako kod mene.“ Poznati kuvar sa interneta otkrio da je poreklom sa Balkana, ali ime krije jer „dobija pretnje smrću“
„Trenutno radim u hotelu ‘Seehotel Sternen’ čija je kuhinja uglavnom prilagođena Švajcarcima. Nezaobilazni rošti (švajcarski rendani krompir), sezonske salate sa jakim dresinzima, njihove Pizokel u svim oblicima i naravno fondi (Fondue) sir.“
A kako Švajcarci reaguju na Mirove specijalitete? Da li vole srpsku domaću kuhinju?
„Švajcarci su uvek prijatno iznenađeni kada probaju naša jela. Sarma, pite i domaće salate sa pečenim paprikama su im omiljeni – koliko ja vidim.“
Miro na Tviteru i na Instagramu sa svojim pratiocima deli recepture i fotografije za jela od kojih vam kreće voda na usta.
„Od hrane kao najveću ljubav izdvajam paste i naše domaće pite sa sirom i mesom. I dodao bih da obožavam da mesim hleb. A ne volim da spremam torte, najmanji deo života sam proveo u slatkom delu kuhinje i ne leži mi baš, ali i to radim kad moram.“
I zaista na pomenutim mrežama ovaj kuvar iz Šapca ima i recepte domaće kuhinje, sarme, pite, kupus… Ali i recept za tart od tune i avokada – izgleda da preferira i stare specijalitete, ali da mu nisu strani ni gastronomski noviteti. A šta mu je draže?
„Trudim se da kombinujem oboje. Old school kuhinja i načini pripreme su proverena stvar i najbolji deo svake kuhinje. Ali kako god da okrenete ili nazovete, poznavanje začina i gomila svežih biljaka uvek daju dobar rezultat. Tartar od sveže tune i avokada bila je mala ideja koja je kod dosta ljudi lepo prošla. Cilj je bio lagano predjelo sa ukusima citrusa i mora koje pripremi gosta za glavno jelo.“
„Domaći hleb bez kvasca je pre svega mnogo zdraviji od bilo kog kupovnog jer znate 100 posto šta ima unutra. Najveća draž je upravo to što sve sami spremite. Dakle, umesto kvasca se koristi starter koji se pravi od brašna i vode“.
Zašto se predstavlja kao ket kuk?
„Veliki sam obožavatelj životinja i imam crnog mačka. On je najodgovorniji za testiranje novih ukusa. Verovali ili ne, jede sve što i ja. Testenine, hleb, slatki kupus, pitu sa sirom, ništa od ovoga mu nije strano i sad se navikao na domaću kuhinju rekao bih.“
Kurir.rs/Nova
Bonus video: