Srbija se suočava sa nedostatkom oko 6.000 profesionalnih vozača jer poslednjih godina oni odlaze, uglavnom, u zapadnoevropske zemlje. Put do profesionalnog vozača nije ni brz ni lak. Vozač ne može odmah da sedne u kamion kad mu se upiše kategorija u vozačku dozvolu.
Slavoljub Jevtić, predsednik Nacionalne asocijacija špediterskih društava i agenata PU "Transport i logistika" istakao je da Srbiji nedostaju tri kategorije vozača.
U prvoj su vozači međunarodnog transporta, kojih nedostaje najviše, u drugoj oni koji rade samo u domaćem transportu, a u trećoj vozači u distribuciji, odnosno, snabdevanju velikih gradova.
U principu je, navodi, veliki problem svim kompanijama koje se bave organizacijom transporta i špediterskim kompanijama da obezbede neophodan broj vozača u ovom trenutku.
"Jedan od novonastalih problema je i da smo došli u situaciju da je dosta naših vozačkih kompanija osnovalo kompanije u inostranstvu da bi mogli da rade pa vozači sada odlaze tamo kod njih. A drugi problem je da određene kompanije iz Zapadne Evrope dolaze u Srbiju i kupuju naše firme kako bi, pre svega, obezbedile vozače", objasnio je Jevtić.
Ko sve vozi u Srbiji
Aleksandar Spasić, generalni sekretar Poslovnog uduženja "Međunarodni transport" naglašava da je u Srbiji zanimanje vozača, u odnosu na neke druge profesije, dosta dobro plaćeno.
"Voze nas vozači koji su tu dozvolu stekli nekih davnih dana, još iz vojske kada je vojska bila najveći izvor profesionalnih vozača. Voze nas ljudi koji sami reše da sebe školuju i finansiraju i voze nas oni koji završe srednju saobraćajnu školu", naveo je Spasić.
Među njima, dodaje, ima i vozača koji su otišli u penziju jer ne može da se obezbedi dovoljan broj u svim kategorijama.
Napominje da svaki od tih penzionisanih vozača, koji prođe određene zdravstvene preglede, može i dalje da vozi i da to nije ništa novo, da se dešavalo i ranije.
Može li obrazovanje rešiti problem
Jevtić ukazuje da je logistika s pojavom kovida naglo krenula i da su zbog velikog rasta proizvodnje i dostave nastale i veće potrebe za vozačima.
Smatra da se takva situacija može popraviti jedino obrazovanjem.
Spasić ističe da je jedan od predloga za rešavanje problema obrazovanje.
"Zapostavili smo taj izbor profesionalnog vozača. Srednje saobraćajne škole, iako im je zakonom dato da stvore vozače sa "C" kategorijom, da ti ljudi mogu, kada završe škole, da upravljaju teškim teretnim vozilima, mi to ne radimo. Oni izlaze sa "C" kategorijom i moraju da čekaju 21 godinu. Pa ko će da čeka od 18 do 21 godine da tek onda postane vozač", smatra Spasić.
Takođe, problem je to što budući vozači nemaju novca da plate obuku i licencu koja iznosi oko 3.000 evra.
Jevtić objašnjava da niže obrazovni kadar mora da prođe proces sertifikacije koji traje 287 sati.
"To je mesec, mesec i po dana, a vi nemate vozača koji će za to vreme da radi, a nemate ni zamenu za njega", kazao je Jevtić.
Kada vozač postaje vozač
Spasić upozorava da vozač nije odmah vozač i da ne može odmah da sedne u kamion kad mu se upiše kategorija u vozačku dozvolu.
"Od pre dve godine imamo obavezu da taj vozač mora da se licencira. Prvo da krene na inicijalnu obuku, a posle i na dodatnu obuku u neki od 17 centara u Srbiji. A cene koje su u Srbiji bar pet puta veće nego u svetu su jedan od razloga zašto se odbijaju ti mladi ljudi", ukazao je Spasić.
Kandidati koji odmah završe obuku mogu da računaju na posao jer, kako navodi Jevtić, na birou ih nema i stalno su otvoreni konkursi za sve kategorije.
Istakao je da ljudi koji žele da postanu vozači i prođu sva ta školovanja i sva ta finansiranja sigurno nalaze posao.
Za niže kategorije vozača donja starosna granica je 18 godina, manja teretna vozila od 18. do 21. godine, a za teška teretna vozila od 21. godine, trenutno.
(Kurir.rs/RTS)