Kad se napolju temperatura popenje na 40 i više stepeni u fabrici mladog Ljubisava Gojakovića iz Brodareva još je toplije.
Ljubisav je odlučio da se nakon školovanja u Beogradu vrati u svoje rodno selo na "đedovo imanje" i nastavi da se bavi poljoprivrednom proizvodnjom. Ima 15 plastenika u kojima godišnje proizvede na desetine tona paradajza, paprike i krastavaca koje plasira pored domaćeg i na tržište Evrope.
- Proizvode pretežno plasiramo u Brodarevu i Prijepolju, a nedavno smo se povezali i sa kupcima iz Beograda i sa Zlatibora. Imamo svoju tezgu, dosta prodajemo restoranima i marketima, mnogi kupci i sami svraćaju na imanje, a velike količine šalju i za dijasporu - rekao je Ljubisav.
Kako sreća prati odlučne i hrabre, Ljubisav se u rodnom selu i oženio, dobio dvoje dece i kako kaže živi pravu seosku idilu koju ne planira da napušta. Sa suprugom i majkom i ocem sada već obrađuje ozbiljnu površinu zemlje, a kako iz godine u godinu proširuje proizvodnju, često mu je potrebna i pomoć nadničara. Herbicide ne koriste, a sve rade motika i ruka.
- Najbolje se prodaju krastavci i kornišoni, razne sorte paprike poput somborke superior, kosovke, babure, belog bisera, ajvarke bulije... Tu je i paradajz, domaći jabučar i domaće volovsko srce, novi pink paradajz, dva nova turska hibrida i naravno po tradiciji holandski amati i optimu koja se ovde sadi već godinama. Sadni materijal sami proizvodimo s tim što seme poručujemo isključivo iz Leskovca - kaže Ljubisav.
Međutim, dok roba ne stigne do krajnjeg potrošača, potrebno je mnogo rada, truda, ali i sreće.
- Mnogo je teško dovesti do finalnog proizvoda, ali kad to uspete nije loše. Jedna porodica može solidno živeti od poljoprivrede. Možda se neće obogatiti, ali neće tražiti ni pomoć komšiluka za neke normalne životne potrebe. Konkurisaćemo za subvencije koje poljoprivrednicima obezbeđuje opština Prijepolje. Nadamo se da ćemo tako obnoviti mehanizicaciju - skromno odgovara Ljubisav.
Ono što zaradi ove godine, sledeće uloži u novi plastenik. Rado bi unapredio proizvodnju, jer kako kaže, ovo su obični plastenici, ali to je nemoguće bez pomoći države i opštine.
- Kad bi postojale poljoprivredne zadruge kao nekad, pa da možemo uveče da predamo proizvode i zaradimo, onda bi lepo živeli. Ovako, kad čovek sam traži tržište i snalazi se, veoma je teško - kaže Vukica Gojaković, majka mladog poljoprivrednika, koja se pored rada u vrtiću bori da na svom parčetu zemlje obezbedi siguran dinar za svoju porodicu.
Šansu da zaradi dodatni dinar Ljubisav je uvideo i u preradi povrća. Uvidevši da se sve više ljudi okreće zdravoj, organskoj ishrani, sa dva prijatelja oformio je udruženje preko koga će plasirati zimnicu od povrća koje sami uzgajaju i za čiji kvalitet garantuju.
(Kurir.rs/Rina)