Drvo je predivno u svome miru. Ono je mudro u svojoj tišini. Kad mi postanemo prah, ono će i dalje stajati i živeti. Ono nas podučava i leči, a mi ga negujemo. Stoga, zasadismo drvo. Zasadismo svoj kiseonik. Jer, čoveče, priroda bez tebe može. A ti bez nje?
Slabo novembarsko sunce obasjalo je Nautičko selo „Biser“ u Boljevcima, u beogradskoj opštini Surčin, na levoj obali Save. Tamo, na zbornom mestu, juče se okupila grupa volontera u akciji „Zasadi drvo“. Do mesta sadnje, na tri kilometra od nautičkog sela, odveli su ih ljudi iz JP „Srbijašume“. Radnik tog preduzeća rasporedio je aktiviste u radne jedinice - po troje u timu - a potom objasnio način sadnje poljskog jasena.
Odeveni po propisu - u toploj, vetrootpornoj i vodootpornoj odeći, s gumenim nepromočivim čizmama, rukavicama kačketima/kapuljačama - volonteri su bili spremi.
- Ako posečeš šumu, ostavio si svojoj deci pustoš - reče jedan mladi volonter glasno, da ga svi čuju.
- Nema stvari koja bi bila tako vredna proučavanja i brige kao priroda. Ako je pratimo kao vođu, nikad nećemo zalutati. Zato, drugari, dozvolimo da nas vodi. Ona je učinila svoje. Učinimo i mi svoje. Bacimo se na posao! - grunu mladić i ohrabri ostale da sade poljski jasen.
Šumska kancelarija pod nebom, kako su polje nazvali radnici JP „Srbijašume“, ožive.
Volonteri, među kojima je bilo i osnovaca i srednjoškolaca, uzeše motike i ašove uz osmehe. Ostavljali su utisak žive fabrike - što zbog brzine, što zbog kvaliteta sadnje.
- Biće ovde lepo - konstatova stariji volonter pa nastavi:
- Samo da nikne. Fali nam čistog vazduha, da ti ja kažem. Sve je otišlo u beton. A meni je, časti mi, tepih od borovih iglica i lišća draži od najluksuznijeg persijskog tepiha.
Jasen volonteri zakopavaše u zemlju nekoliko sati, pa odoše nazad u selo na ručak, a onda u buseve i u grad:
- Do sledećeg viđenja!.
Kurir.rs/ Dušan Stamenković