Drvo hrasta je biljka koja mene veže za detinjstvo. Sve te igre, okupljanja sa društvom, kazne koje sam junački odslužila zadržavši se ispod hrasta sat vremena duže, nosim urezane u svom srcu. Vratila bih vreme, samo da mogu.
Moji baka i deka žive na selu i u dvorištu su imali stogodišnji, razgranati hrast. On je svedok prohujalih vremena i lepih i tužnih sećanja. Nedaleko od njihove kuće put dalje vodi ka jednoj šumi koja je pre nekoliko godina stradala u požaru, tako da je hrast bio i usamljen jer tek poneko drvo je u blizini.
Sada, dok sedim na panju hrasta, misli mi lutaju ka prošlosti... Žurba posle popodnevnog ručka kako bismo ćebence prostrli u hladovini hrasta i smejali se pričama i dogodovštinama proživljenih tog dana. Uvek bismo pri ruci imali neke društvene igre i kolače kojima bismo se sladili do zalaska sunca. Na najdebljoj grani hrasta je deda okačio ljuljašku, tu su oni najmlađi najviše vremena provodili. Ima dana kada se i popnemo na hrast, sednemo na granu i divimo se prelepom pejzažu sela.
Ipak, najlepše je početkom leta kada u dvorištu komšinice Ruže rodi trešnja. Ponesemo činiju, naberemo trešnje i onda brzinom munje vratimo se ispod našeg hrasta da ih u miru i veselju pojedemo.
Na drvetu smo postavili i dve kućice za ptice koje smo sami napravili. Кada se vratimo svojim kućama u gradove, baka brine da u kućicama uvek bude dovoljno hrane za malene goste.
Nažalost, jednog jesenjeg, sumornog dana, naš hrast je postao samo uspomena. Drvoseče kao divovi posekli su taj ostareli hrast. Na tom mestu sam stekla mnogo prijatelja i prvu ljubav. Od tog dana baš i ne volim jesen. U pravu je Isidora Sekulić kada kaže da nas jesen laže plodovima i bojama, a ubija leptire i laste.
Sada, kada hrasta više nema, naberemo trešnje kod komšinice Ruže i sednemo na panj koji je ostao kao uspomena na naš hrast. Jednog dana ću na tom mestu da zasadim drvo kako bi moja deca i unuci uživali, kao što sam nekada i ja ispod starog hrasta.
Jovana Ivanković VII/2
OŠ ,,Stevan Sinđelić", Beograd